MEŠTANI KOJI SU IZUZETNIM RADOM I ZALAGANjEM DOPRINELI RAZVOJU SELA

MILAN RADOVANOVIĆ

Milan Radovanović je rođen 1901. godine u Bati (Mađarska), od oca Vasilija i majke Sofije. Njegova porodica se doselila iz Mađarske u drugom transportu 13. aprila 1924. godine, dok se Milan, kako je sam napisao u svom rukopisu, u KSHS doselio godinu dana ranije. Odmah po doseljenju se prijavio na služenje vojnog roka. Kada je doseljenicima iz Mađarske dodeljena zemlja 1924. godine, i njemu je dodeljeno 5kj. zemlje, jer se on tada nalazio u vojsci. Odmah po dolasku iz vojske 1925. godine oženio se Julijanom Milovanović, koja se takođe doselila iz Bate.

Milan Radovanović je za ono vreme bio veoma pismen čovek. Završio je 4. razreda osnovne škole i 2 razreda takozvane poftorne škole, ili kako su stariji meštani govorili građanske škole. Kada je osnovana agrarna zajednica 1924. godine, doseljenici iz Mađarske su za njega čuvali mesto delovođe do njegovog povratka iz vojske 1925. godine. Milan je ovo doista uspečno radio punih dvanaest godina i to, uglavnom, bez ikakve novčane naknade. U jednom periodu (1932-1935) Milan je vodio knjige i crkvene opštine i agrarne zajednice. Milan je veoma pedantno i ažurno vodio knjige. Brilijantno je vodio zapisnike sa sastanaka jednostavno, bez suvišnih reči. Kada čitate neki od zapisnika, imate osećaj kao da ste i sami prisustvovali tom sastanku. Posle Milana je bilo i fakultetski obrazovanih ljudi, ali niko nije vodio zapisnike tako precizno, sažeto i jednostavno, kao što je on to činio.

Pored svih ovih obaveza Milan je bio član i dramske sekcije od 1928. godine od kada je veoma uspešno pripremao pozorišne predstave sve do 1960. godine.

Od 1930. godine član je građevinskog odbora za podizanje škole, a kada je škola izgrađena i puštena u rad, postaje član školskog odbora.

1948. godine Milan podnosi ostavku na funkciju predsednika crkvenog odbora i svoj delokrug rada fokusira na izgradnji doma kulture. Sa omladinom i odraslima priprema pozorišne komade, gde sa pozorišnim predstavama obilazi okolna mesta prikupljajući tako novac za izgradnju doma kulture. Najveći deo novca je prikupljen upravo na ovaj način, te je kasnije i podignut dom kulture.

Na inicijativu Milana Radovanovića 1951. godine, osnovano je kulturno prosvetno društvo Branislav Nušić, koje i danas postoji pod tim imenom, na osnivačkoj skupštini Milan je izabran za predsednika KDP-a.

1955. godine osnovano je dobrovoljno vatrogasno društvo (DVD), gde je na osnivačkoj skupštini za predsednika DVD-a izabran Milan Radovanović.

Zbog narušenog zdravlja, Milan 1968. godine podnosi ostavku na sve funkcije. Time je završena izuzetno uspešna karijera, koja je trajala punih 43 godine (1925-1968), više nego jedan radni vek.

Iz ovoga se jasno vidi da je Milan pored svog redovnog posla kao uzoran domaćin baveći se zemljoradnjom ceo svoj život posvetio izgradnji i podizanju nove kolonije. U svom dugogodišnjem radu naisao je na hiljadu predstavki, pisma, molbe, žalbe od mesne zajednice i opštine do najviših državnih istanci.

Iako je po prirodi bio smiren čovek, nepravda ga je strašno pogađala pa su njegova pisma (dopisi, molbe, žalbe) u većini slučajeva bila često gotovo očajnička.

Milan je voleo disciplinu i ništa nije radio površno. Kada bi zavešio jednu stvar do kraja tek onda je prelazio na drugu. Sve ove stresne situacije uticale su na ovog razboritog čoveka da piše pisma (molbe, žalbe) sa puno gorčine, jer su se prvi doseljenici iz Mađarske duboko pokajali što su došli u ovu državu.

Milan Radovanović sa suprugom Julijanom 1928. godine

Njegova pisma oslikavaju karakterne osobine čoveka velikog srca, borca koji nikada ne posustaje, uvek je u pokretu, prihvata nove izazove, zbog čega su ga meštani cenili i poštovali. Međutim, nesporna je činjenica, da je izuzetno teško raditi u malim sredinama, pa se dešavalo da je neko do meštana osporava njegov rad, što ga je u njegovoj dugogodišnjoj karijeri dva puta dovelo u situaciju da dva puta podnese ostavku na funkcije koje je obavljao. Prvi put je podneo ostavku već 1926. godine, na mesto delovođe u agrarnoj zajednici, gde je te godine knjige vodio Svetislav Vlaškić. Očigledno je da se bez Milana nije moglo, jer je već 1927. godine ponovo preuzeo dužnost delovođe gde je radio sve do 1938. godine. Drugi put je podneo ostavku sa celom upravom crkvenog odbora 1938. godine, zbog klevete nekih meštana da ovaj odbor uzima nekakvu proviziju prilikom kupovine cigle za zidanje crkve.

Za Milana se može reći da je otac ovoga sela. Sve što je u selu urađeno išlo je preko Milana. Bio je inicijator svih zbivanja. Sa izuzetnim organizacionim sposobnostima, uzoran domaćin, Milan je neumorno radio na podizanju sela. Po prirodi je bio veoma pedantan, prikupljao je dokumentaciju, fotografije, te je hronološki beležio i pratio razvoj sela. Brižljivo je beležio sve važne događaje koji su pratili razvoj sela, te je tako napisao LETOPIS PUTNIKOVA. Njegov rukopis je 1960. godine na mašini prekucala Branka Ninić (koja je rođena u Putnikovu) na 78 gusto kucanih strana. Na žalost ovaj rukopis je igrom slučaja zagubljen i predstavlja ogroman gubitak za ovo malo mesto. Već smo ranije napomenuli da je posle njegove smrti isti rukopis uzeo sveštenik Dušan Popović koji je za potrebe crkvene opštine iz rukopisa izvukao najbitnije detalje te je rukopis sveden samo na dvanaest kucanih strana. U ovako skraćenom rukopisu sveštenik je retko citirao Milana, uglavnom je pisao na svoj način. Međutim, ono što je ostalo od Milanovog rukopisa i na osnovu prikupljene dokumentacije, vidi se da je Milan realno pratio i opisivao događaje onako kako su se stvarno i dešavali.

U predgovoru svog rukopisa Milan kaže sledeće:

Da bi dragi čitaoče mogao da doneseš pravilan sud o nama Srbima doseljenicima iz Mađarske, kao prvo: želja me je podstakla da makar i u kratkim crtama opišem istoriju naših Srba – onih koji su ostali u Mađarskoj i oni koji su došli i osnovali današnje selo Putnikovo, i drugo: Kulturna je potreba da se sve iz prošlosti prikupi i zapiše, jer kao što su vekovi unatrag prohujali, tako će i u buduće jedan vek da vija drugi, i nezabeleženo u zaborav otići.

Iz ovoga se jasno vidi koliko je Milan bio snažna ličnost, osoba širokih vidika, veliki vizionar, koji je za ono vreme bio obrazovan i po svojoj prilici veoma načitan, čovek sa prirodnim darom za društveno-kulturni rad. Sve ove osobine su ga izdvajale od ostalih, te se za njega može reći da je bio ličnost sa puno pozitivne energije, jednom reči – pravi vođa.

Koliko je Milan bio skroman i jednostavan čovek, vidi se iz zapisnika godišnje skupštine (DVD-a), koja je održana 25. februara 1968. godine. Na ovoj skupštini on kaže:

Drugovi vatrogasci! Slušajući vašu diskusiju ja nebih imao mnogo šta da kažem, jer se diskusija sa voljom razvija i vidi se da imate volje za rad, samo što trba više pomoći od Saveza.

I na kraju ovih završnih reči hteo bih da zamolim ovu našu skupštinu da prihvati moju ostavku. Unapred vam doznačavam da bih želeo da me razrešite dužnosti predsednika, jer sam već nemoćan da radim u društvu iz razloga što me snašla bolest u svojoj starosti, te iz tih razloga predlažem ovaj moj predlog.

Posle Milanovog izlaganja na predlog komandira Petra Milića skupština je jednoglasno prihvatila da Milana proglasi za doživotnog počasnog predsednika ovog društva (DVD), jer je to svojim radom i zaslužio.

Milan Radovanović je umro 1971. godine u sedamdesetoj godini svog života. Na svoj večni počinak ispratilo ga je celo selo, opraštajući se od čoveka koji je ceo svoj život posvetio podizanju ovog malog mesta.

NAJDRAŽI UČITELjI ADAM I GORDANA ŠAMANC

Kada govorimo o ličnostima koji su svojim zalaganjem i radom doprineli razvoju i prosperitetu ovog malog mesta odmah posle Milana Radovanovića sigurno je da su to prosvetni radnici učitelji Adam i Gordana Šamanac. Oboje su zasnovali radni odnos 1. septembra . 1959 godine u osnovnoj školi „MOŠA PIJADE“ u Uzdinu – istureno odeljenje Putnikovo ,kao učitelji razredne nastave (od I-IV. razreda).

Gordana Šamanc

Gordana Zec je rođena 9. marta 1933, u Sokolcu opština Šipovo - Bosna i Hercegovina, od oca Sime i majke Anđe Zec rođene Kesić. Započetu osnovnu školu je prekinuo II sv. rat, kada je škola bombardovana, učitelj ubijen, selo popaljeno kao i njihova kuća. Sve vreme rata je sa roditeljima živela po obližnjim šumama, polu popaljenim i razrušenim kućama kod prijatelja i rodbine. Nakon oslobođenja 1945. godine sa roditeljima se doselila u Vojvodinu u Banatsko Novo Selo dod Pančeva. Osnovnu školu je završila u Banatskom Novom Selu 1950 godine kada je i upisala učiteljsku školu u Vršcu. Diplomirala je u junu 1955 godine. Iste godine imenovana je za učiteljicu razredne nastave u Suvom Dolu, opština Žagubica u istočnoj Srbiji. Zbog nedostatka nastavnog kadra ,pored razredne nastave radila je i u predmetnoj nastavi.

U Putnikovu se zaposlila 1. septembra 1959. godine kao učiteljica razredne nastave gde je radila u kombinovanom odeljenju, uglavnom sa po dva razreda a dešavalo se i sa tri i četiri razreda.

Stručno usavršavanje je nastavila na pedagoškoj akademiji u Vršcu gde je diplomirala 1979. godine i stekla zvanje nastavnika razredne nastave.

U Putnikovu je radila sve do školske 1980/81. godine, kada se sa porodicom odselila u Pančevo gde je u struci radila sve do 1. septembra 1991. godine kada je otišla u penziju. Danas živi sa suprugom Adamom u Kanadi gde predaje Srpski jezik negujući kulturu Srpskog naroda u dijasppori.

Adam Šamanc

Adam Šamanc je rođen 1. septembra 1938. godine u Uzdinu od oca Adama i majke Aleksandre rođene Fizešan.

Osnovnu školu je završio u Uzdinu 1954. godine. Iste godine je upisao učiteljsku školu „Živa Jovanović“ u Vršcu u trajanju od 5 godina. 1. septembra zaposlio se kao učitelj razredne nastave u osnovnoj školi „MOŠA PIJADE“ u Uzdinu istureno odeljenje Putnikovo. 1973. godine je diplomirao kao vanredni student na višoj pedagoškoj školi u Beogradu na odseku za srpskohrvatski jezik i Jugoslovensku književnost. U jesen 1973. godine upisao je III godinu studija na filološkom fakultetu, univerziteta u Beogradu na odseku za srpskohrvatski jezik i književnost gde je paralelno kao pomoćne predmete studirao francuski, rumunski i makedonski jezik. Filološki fakultet je apsolvirao 1978. godine i položio prvi deo diplomskog ispita iz istorije srpskohrvatskog jezika. Na pedagoškoj akademiji u Vršcu diplomiorao je 1979. godine.

U Putnikovu je radio sve do školske 1976/77 godine, kada se zaposlio u Pančevu gde je radio u skupštini opštine Pančevo kao prevodilac na rumunskom jeziku. 1991. godine se odselio u SAD a 2000. u Kanadu. Danas sa suprugom Gordanom živi u Kanadi (Windzor) gde obavlja poslove stručnog asistenta profesora za engleski jezik u „MULTIKULTURNOM ZAVODU“ na odseku za engleski jezik za nove građane Kanade.

U periodu od 1924-2002. godine, Putnikovo je 1953. godine imalo 181 stanovnika a 1961. godine 436. Povećanjem broja stanovnika povećao se i broj učenika pa se samim tim ukazala prilika da se umesto jednog odeljenja oforme dva kombinovana odeljenja zašta je bio potreban još jedan iučitelj.

Tako su učitellji Adam i Gordana došli u Putnikovo kada je škola do tada imala najveći broj učenika . Ovi mladi ljudi radili su sa puno volje, elana i entuzijazma, sa puno pozitivne energije i ljubavi prema pozivu i ljudima, njihova neiscrpna enegrija motivisala je i podsticala meštane da ih podrže i da im pomognu. Pored svakog vaspitnog obrazovanja i kulturnog rada, ovi mladi učitelji bili su pokretačka snaga svih aktivnosti u selu pošto tada selo bilo još u formiranju, trudili su se da kao jedini intelektualci kroz institucije sistema povežu ovo malo mesto sa ostalim svetom. Ovo se najviše odnosi na izgradnju infrastrukture (struja, putevi, voda itd ). U samom mestu urađeni su trotoari od cigle, do Uzdina je urađena i izbetonirana pešačka staza, urađen je kasnije i asfaltni put Uzdin – Putnikovo. Njihova se reč cenila i poštovala kako u selu, tako i u mesnoj zajednici i opštini.

Gordana i Adam Šamanc

Međutim bilo je učitelja i pre i posle njih, ali su se oni najduže zadržali u Putnikovu (20 godina). Oni su Putnikovu poklonili svoje najbolje godine. Njihov rad je nemerljiv naročito na vaspitno obrazovnom i kulturnom polju.

U vaspitno obrazovnom radu trudili su se da im deca budu lepo vaspitana. Sa roditeljima su se dogovarali i savetovali ih da vode računa o higijeni, da deca u školu moraju doći čista i uredna. Naročito je iz Srbije i Bosne i Hercegovine došlo dosta siromašnih porodica, pa je učiteljica Gordana savetovala majke da ne šalju u školu decu sa pocepanom odećom (pantalone, košulje, kaputi itd.), već da to ako nema drugo, mora biti zakrpljeno i oprano. Kada se išlo na ekskurzije bilo je dece čiji roditelji nisu mogli da plate put, pa su se učitelji Adam i Gordana dovijali na razne načine često odavajajući i od svog novca samo da decu nebi odvajali tako da svi zajedno idu na ekskurziju. Tako je bilo i sa užinom. Uvek su našli načina da svi dobiju užinu, odnosno, da sva deca užinaju zajedno, tako da su siromasnija deca dobijala besplatno užinu.

Na obrazovnom planu trudili su se da deca, odnosno učenici u toku školske godine postignu što bolje rezultate. Posebno su radili sa malo slabijim učenicima da i oni dobiju što bolju osnovu za dalje školovanje. Pored dece neumorno su radili i na obrazovanju odraslih, jer je u to vreme uopšte u celoj državi bio veliki procenat nepismenog stanovništva. Mnogi su u Putnikovu putem večernje nastave stekli osnovno obrazovanje koje im je kasnije pomoglo da se lakše zaposle.

Učitelji Adam i Gordana su se upoznali u Putnikovu gde su se venčali 1963. godine. Iz ovog braka rodio in se sin Siniša.

Ovaj bračni par prosvetnih radnika pored vaspitno obrazovnih obaveza predano je radio sa istim žarom i na polju kulture,trudeći se da kulturni život ui mestu podignu na zadovoljavajući nivo. Dolaskom učiteljice Gordane osnovana je folklorna sekcija.

Za svo vreme službovanja učiteljica Gordana je uspela da održi folklornu sekciju punih 20 godina, negujući tradiciju folklora i kulturnog stvaralštva srpskog naroda. Ali to nije sve jer pored folklora, radili su i sa dramskom sekcijom (pioniri, omladina i stariji) gde su i sami učestvovali u mnogim pozorišnim predstavama.

Ovo malo mesto nije bilo ucrtano u geografskoj karti, te za njega nisu znali ni u užoj okolini. Dolaskom ovo dvoje učitelja selo je izgradnjom infrastrukture (puteva) u fizičkom smislu povezsno sa svetom. Uporno radeći na razvoju kulturnih aktivnosti učestvujući na raznim kulturno umetničkim smotrama, priredbama, takmičenjima na kojima su uvek bili zapaženi gde su čak osvajali i prva mesta za Putnikovo se čulo širom Banata i Vojvodine.

Sve ovo je zahtevalo velika odricanja, ogroman iscrpljujući rad, mnogo strpljenja, mnogo živaca. Međutim oni nikad nisu posustajali, uvek su bili spremni za saradnju i rad, jer zaista od srca voleli svoj poziv i okruženje.

Kao i svuda , naročito u manjim mestima, meštani Putnikova su izuzetno cenili i poštovali svoje učitelje. Ovaj bračni par prosvetnih radnika generacijama je vaspitavao decu i odrasle koji nisu zaboravili njihov stvaralački rad, te ih meštani i danas cene i poštuju, a o njima se govori s poštovanjem. Nihovi učenici su svi pismeni. Najviše ih je sa srednjim obrazovanjem a ima ih dosta i sa višim i visokim obrazovanjem.

Odlaskom učitelja Adama i Gordane ostala je velika praznina naročito u kulturnom životu sela. Njihovi učenici održali su omladinski folklor sve do 1985. godine. Danas nažalost nema ni folklora ni dramske sekcije. Vremena su se promenila. Danas deca spremaju predstave uz disko muziku.

Tako su učitelji Adam i Gordana obeležili jedan divan period pun stvaralačke snage, entuzijazma, mladosti, energije, sa puno iskrene radosti i ljubavi, poleta, unoseći vedrinu i raspoloženje u svaki dom ovog malog naseljenog mesta.