GEOGRAFSKI POLOŽAJ KLIMATSKE PRILIKE BATA KOLONIZACIJA NAZIVI OPŠTINA UZDIN PODIZANJE KUĆA DRUGI SVETSKI RAT BUŠENJE PRVOG BUNARA BORBA ZA PAŠNJAK GROBLJE CRKVA ŠKOLA KULTURA . INFRASTRUKTURA HIDROGRAFIJA PRIVREDA ZDRAVSTVO ISHRANA SPOMENICI OBICAJI SPORT MUZIKA I FOLKLOR VATROGASNO DRUŠTVO ZASLUŽNI MESTANI ZANIMLJIVOSTI . POREKLO STANOVNIŠTVA DOSELJAVANJE IZ SRBIJE DOSELJAVANJE IZ BOSNE SPISAK STANOVNIKA KVANTITAIVNO KRETANJE ISELJAVANJE . .              BATA             U knjizi "Domovni protokol pravoslavne parohije u Putnikovu",između ostalog zapisano je sledeće: "...Srbi su Batu (Szazhalombatta) naselili sa Čarnojevićem patrijarhom 1690. godine iz sredine stare srpske države, i iz blizine patrijarškog sedišta. Došli su u sredinu Ugarske, južno i severno od Budimpešte, prateći patrijarha koji se zaustavio u Sebt Andreji. Ti Srbi su u Mađarskoj imali svoje narodne i verske belege. Za svoju veru i narodnost mnogo su patili i mnogo podneli... Bata se nalazi kod ostrva Sepelj sa Budims­ke strane, koje se proteže do Budimpešte. Južno Bata je opkoljena dunavskim rukavcima. Naselje  Bata  (Szazhalombatta) se nalazi na 30 km, južno od Budimpešte, na desnoj obali Dunava u susedstvu naselja Erči. Pripada budimskoj eparhiji i županiji Fejer. Naselje je smešteno uz samu obalu Dunava.           U svojoj knjizi "Osnivanje  školske zgrade u Bati u budimskoj eparhiji 1912/13. godine, eparhijski školski nadzornik Bački i Budimski, Ljubomir Lotić o Srbima u Bati kaže sledeće: "...Od oko 1600 stanovnika u Bati (1912.g.), Srba ima 425, ostali su Mađari. Srbi u sadašnjoj Bati prvo su stanovali u selima Šoškutu, Tarnoku i Pusta Zamoru i podpadali su pod spahije. Ko zbog neke razmirice, Srbi se poremete sa spahijom, napuste ta mesta i nastane se u Bati. Stanovali su u "lagumima" (i danas ima koji u lagumima stanuju(1912)), te stanove zovu "Putra". Crkva je srpska omanja, zidana je 1726. godine. Škole je od starina bilo u Bati. Nezna se tačno, jer nema zapisa, a ljudi ne pamte kad je otvorena prva škola. Bata ima parobrodsku stanicu, i malo udaljeno, i železničku stanicu, koja se nalazi na pruzi Budimpešta - Fijuma. Ima dva srpska groblja, jedno staro i jedno novo. Okolo  Bata  ima mnogo humki, zato Mađari zovu to mesto “ Szazhalombatta ”, to   jest, “Bata”. Srbi se u Bati bave zamljoradnjom, ribarstvom, vinogradarstvom i baštovanstvom. Srbi vole crkvu i školu. . Iseljavanje srpskih porodica iz Batanje . Porodica Subotić 1915. godine Na osnovu do sada izloženog, može se  reći da su Batu naselili srpski doseljenici za vreme velike  seobe Srba 1690. godine, što neznači da ovo mesto nemože biti i starije, jer su se Srbi doseljavali u ove krajeve i pre velike seobe. Međutim, što se tiče utvrđivanja porekla stanovništva Bate, nema pisanih podataka. Stariji meštani se sećaju da su im sveštenici govorili da su svi Srbi u okolini Budimpešte došli sa Čarnojevićem za vreme velike seobe 1690. godine sa Kosova. I meštani Putnikova koji su se ovde doselili iz Bate, govorili su da je njihovo poreklo sa kosova iz okoline Peći (Pećke patrijaršije). Ovu tvrdnju su potkrepljivali predpostavkom da su svi oni koji su se naselili u Ugarskoj blizu patrijarha (Sent Andreja, Budimpešta), vode poreklo iz blizine Pećke patrijaršije, i da su, u odnodu na ostalo izbeglo srpsko stanovnoštvo bili veoma bogati. Mnogi potomci optanata iz Bate (Miodrag Čupić) pokušavali su da uvidom u crkvene knjige utvrde svoje poreklo, i sačine  porodični rodoslov, ali nažalost ostalo se samo na pokušaju.           Zahvaljujući privilegijama koje je srpski narod dobio od Austrijskog cara, stanovnici bate (Batlije) su 1726. godine podigli crkvu koja je posvećenja rođenju presvete Bogorodice "Mala Gospojina".           U Bati od davnina postoji srpska pravoslavna veroispovedna osnovna škola, ali kao što smo već rekli, nema pisanih podataka kada je tačno podignuta prva škola. Veroispovedna osnovna škola je imala 6. razreda 4.osnovne i 2razreda tzv. poftorne škole ) Stanovnici Bate su se uglavnom bavili poljoprivredom, gde se sejalo, pšenica, kukuruz, ječam, raž i ovas. Pored poljoprivrede, meštani Bate su se bavili i stočarstvom. Uzgajali su goveda, svinje a posebno konje. Od živine gajili su kokoške i guske. Takođe su se bavili baštovanstvom, vinogradarstvom i ribarstvom.           Kuće su imale uzdužni raspored: "soba - kuhinja - soba, a u produžetku, komora i štala. U dnu dvorišta svinjac i kokošinjac. Posebna komora za vino u nizu ili odvojeno, jedna ili dve senice (šupa za kola i poljoprivredne sprave), nadstrešnica za stočnu hranu (plevnjak) itd. Kuće su najvećim delom građene od čerpića i pokrivene obično do pola crepom (deo za stanovanje), a od pola slamom ili trskom (pomoćne zgrade). Kuće su okrečene u belo sa malim prozorima, do ulice su obavezno bila dva prozora i zabat. Dužinom kuće je bila izvučena nadstrešnica, a neke kuće su imale široki trem sa drvenim, a neke sa zidanim stubovima (kong).           Odevanje žena je bilo toliko karakteristično da je devojku, mladu, . Udata žena i devojka Julijana Milovanović sa sestrom .  moguće razlikovati od udate žene već na prvi pogled. Svečana nošnja nosila se nedeljom u crkvu, i za praznike. Početkom XX veka nosile su se bela košulja od "usnovine" (finog tkanog pamučnog platna) sa kratkim šlingovanim rukavima vezanim mašnom, a preko njih svilen prsluk sa postavom koji se kopčao kopčama, tamnije boje obično bordo ili plav, a nekad i sa sitnim šarama cvetnih motiva. Široka suknja obično dopire do članaka, ili ni do njih. Muškarci su u svečanim prilikama nosili odelo sa prslukom (najčešće teget), košulje od batista, obično krem boje, lakovane crne oficirske čizme sa visokim sarama i crni visoki plišani šešir. Oženjeni muškarci nosili su astraganske šubare.    Duhovni  život   Zahvaljujući pravoslavnoj crkvi i njenoj autonomiji, Srbi su u Mađarskoj imali poseban status. Tako je srpska populacija bila vezana za pravoslavlje mnogim tradicionalnim i istorijskim razlozima. Stanovnici Bate kao  i u svim ostalim . Crkva u Bati 2004. godine . mestima u Ugarskoj  naseljenim srpskim  življem bili su veoma religiozni. Crkvena  opština  je bila važna  iastitucijg u selu.Praznici koji su se u  zajednici proslavljali bili su ve­zani za crkvani kalendar. Svi mestani Bate su uglavnom bili i članovi crkvene  opštine,koji su redovno plaćali crkveni razrez (parohijal). Poštovali su i  obeležavali sve crkvene  praznike, redovno  išli na bogosluženja, obavezno nedeljom. Pored crkvenih praznika meštani su obeležavali i porodičnu  "krsnu slavu", što je  zajedničko kod svih  srba uopšte. Svka kuća(porodica) je  imat la svoju krsnu slavu. U svakoj kući se obavezno drži slavska ikona, Sveca  zaštitnika kuće. (sv. Jovan, sv. Đorđe, sv.Nikola itd).       Priprema srpskog življa iz bate za preseljenje u kraljevinu SHS 1922-1924. godine             Kao  što  smo  ranije  napomenuli, odmah  posle  ratifikacije Trijanonskog ugovora  o miru (26. jula 1921)počeo   je  da teče  rok (6meseci) za izjašnjavanje opcije (26. januara 1922.), a  oni koji su se   izjasnili  za opciju državljanstva u KSHS, po ovom ugovoru (čl. 63, odeljak VII), morali  su se   iseliti  do 26. jula 1922. godine. Mađarske vlasti  su na sve  moguće  načine  odugovlačlie  rokove   oko izdavanja  potrebne  dokumentacije  koja je  bila neophodna  za preseljenje, isticanje državljanstva KSHS. Oni optanti koji su bili spremni za preseljenje u KSHS, nestrpljivo su čekali poziv za odredište gde će im se dodeli ti obećana zemlja. Umesto poziva, u Kraljevskom poslanstvu u Budimpešti stižu pisma sa svih strana da interesenti za preseljenje postaju nestrpljivi i traže da im se dodeli obećana zemlja ili će povući opcije. Pripreme za odlazak  u KSHS vršene su i u Bati. U svom rukopisu   "Letopis  Putnikova" Milan Radovanović piše sledeće:   Marta meseca  1922. godine   jedna  delegacija   iz   Bate  u kojoj su bili: Đorđe  Milovanović, Ignjat  Lazić , Vladimir Stojanović i Pavle Radovanović, krene  na Ovče  polje, da prema  dogovoru vidi taj kraj i ukoliko im se  mesto svidi, u povratku referišu agrarnim  vlastima u  Beogradu, i dogovore  se  o početku preseljenja. Međutim  izaslanicima se mesto uopšte nije dopalo i u povratku razočarani izvestili su poslanika Milojevića.           KSHS tek s jeseni počela organizovano  da naseljava Ovčije Polje (Nova Batanja) 1922. godine meštani  Bate su se izgleda  predomislili što se Ovčijeg Polja tiče, pa su 23. februara 1923. godine napisali molbu Min. agrarne  reforme u Beogradu tražeći preporuku  za preseljenje u KSHS na Ovčije  Polje. 45 starešina porodica nikada nisu otišli na Ovčije Polje. Razlog je verovatno taj, što su već naseljeni optanti s proleća 1923.g. počeli da napuštaju Ovčije Polje. . Srpski krst u Bati           Za stanovnike Bate koji su se izjasnili za opciju državljanstva KSHS agonija iščekivanja trajala je više od dve godine. Pritisnuti s jedne strane stalnim pritiscima Mađarskih vlasti da povuku opcije ili da se sele, i sa druge strane, stalnim obećanjima u iščekivanju dodele obećane im zemlje od strane prestavnika vlasti KSHS, ljudi su postali sve nervozniji, došlo je do međusobnog trvenja, pa su česte svađe bile gotovo svakodnevne. Ipak, posle  dužeg  iščekivanja  stvari  su krenule  nabolje, pa   je  napravljen spisak za opštinu Apatin koji je predat Pavlu Terzinom Narodnom poslaniku u Somboru. Na  spisku je bilo 133 što porodica i pojedinaca. 7.novembra Ministarstvo za agrarnu reformu odobrilo je 100000 din. za rapatriranje naših optanata iz Mađarske. U svom   rukopisu   "Letopis   Putnikova" Milan Radovanović ovako je opisao polazak Srba optanata iz Bate: "Posle nekoliko nedelja čekanja 25. decembra 1923. godine po podne, pristao je uz obalu iznad samog sela teretni brod "Kraljević Marko" i odmah je počeo utovar. Međutim, tu je došlo do podele među stanovništvom, jer dok je jedan deo rešio po svaku cenu da se preseli, drugi deo je odustavši od preseljenja nagovarao one prve da i oni odustanu. Razlog i Dovod za ovakve svađe je najverovatnije vest koja je objavljena u listu "Balkan" u kome se iznosi, da je Vlada Srpska izvesnom broju porodica Srba  optanata koje  su se  naselile u Srbiju, bila dodelila zemlju i ponovo je oduzela čime je nesretne Srbe dovela, u očajan položaj. Posle  dužeg ubeđivanja sa spiska od 17 porodica od puta je odustalo svega tri porodice.              Dolazak srba optanata iz bate u opštinsko mesto Uzdin          Dolazak Srba optanata iz Bate u KSHS Milan Radovanović u svom rukopisu "Letopis Putnikova" opisao je na sledeći način: 26. decembra  1923. godine brod "Kraljević  Marko"  krenuo je sa iseljenicima  put otadžbine. Put do Bezdana bio je veseo i prijatan. Međutim, tu počinju i prva razočarenja. Po prispeću u Bezdan svi putnici zajedno sa stvarima iskrcani su na pustu obalu zavejanu snegom. Iseljenike pd strane vlasti niko nije dočekao niti prihvatio. Na intervenciju jedne grupe iseljenika, opštinske vlasti sun a jedvite jade organizovali prevoz saonicama do željezničke stanice, udaljene nekoliko kilometara od Dunava, i  to kasno uveče, tako  da.  su  putnici  ceo dan na ciči zimi sa malom decom presedeli na otvorenom polju čekajući prevoz.   Utovarivši  stvari  u vagone, žene  starci i deca, prenoćili su u čekaonici . Aleksija Pejići (Lazić) sa ćerkom i sinom . Mitra Ostojić sa sestrićima . Momak i devojka u tradicionalnoj nošnji  železničke stanice, koju je šef stanice predhodno zagrejao. Ostali su prenoćili u vagonima. Sledeći dan ujutro krenuli su preko Kikinde i Žombolja put Srpske  Crnje. Stvari su pratili 3 određena čoveka na teretnom vozu a ostali su putničkim vozom krenuli za Crnju. Po dolasku krenuli, su u opšt inu, pošto ih ni  tu niko nije dočekao. Tu im saopštiše da je zemlja, koja je  bila   njima  namenjena, podeljena drugim kolonistima, te da prema tome ne mogu tu ostati. Tada je došlo do eksplozije i čitave pobune. Očajne žene trražile su od svojih muževa da se vrate nazad, ali je u tim okolnostima to bilo nemoguće. Mesne vlasti na čelu sa sveštenikom uspeli su da ih nekako smire i razmeste ih po kućama meštana. Iz opštine je odmah javljeno agrarnom uredu u Velikom  Bečkereku, da se doseljenicima dodeli drugo mesto. Agrarni ured odredio im je Uzdin, tako da je odmah javljeno u Žombolju da vagone sa stvarima ne puste  za Crnju, već da izvrše pretovar i stvari upute za Uzdin. Jedna delegacija  na čelu sa Vlajkom Stojanovićen i Tomom Radovanovićem, krenula je za Uzdin da pripreme mesto za prihvatanje doseljenika. Po naredbi sreza iz Kovačice, za smeštaj doseljenika određena je zgrada škole do apoteke i privatna kuća Gliše  Lupulesku. Izaslanici koji  su stigli ranije navukli su unutra slame i  dobili  od  opštine ogreva da zagreju sve prostorije. Ostali doseljenici stigli su putničkim vozom sa najnužnijim stvarima 4. januara 1924. godine na stanici ih niko nije dočekao, pa čak ni njihovi izaslanici, koji su od fizičkih napora i umora zaspali. Izmoreni, iscrpljeni i očajni, doseljenici sami krenuše put opštine. Tu ih je veuma osorno dočekao komesar policije, ne dozvoljavajući im ni da kroče na stepenice, pokazujući im kuda treba da idu. 5. januara 1924. godine prispele su im stvari na stanicu, ali su meštani odbili da im prevezu stvari, i tek na intervenciju sreza stvari su bile prenesene na mesto gde su bili smešteni doseljenici. Sledećeg dana na badnji dan, kao i sledećih dana na Božić, doseljenici su otišli na bogosluženje u uzdinsku crkvu, ali ih je tu dočekao veuma hladan prijem i neprijateljsko raspoloženje, tako da su taj prvi Božić u svojoj staroj domovini proveli u velikoj žalosti, suzama i plaču, sećajući se divno provedenih praznika u starom zavičaju. Na osnovu prikupljene dokumentacije nemože se tačno utvrditi kako je došlo do toga, da se zemlja u Srpskoj Crnji podeli drugim kolonistima koja je bila namenjena optantima iz Bate. Rešenje verovatno leži u istorijskom arhivu u Zrenjaninu gde podaci za ovaj period još nisu obrađeni te zbog toga nisu dostupni javnosti. Međutim, jedno je da nije postojala dovoljena koordinacija između  Agrarnog ureda u Velikom Bečkereku i Ministarstava, za agr. Reformu i soljnih poslova i Kraljevskog Poslanstva u Budimpešti. Za drugi transport iseljenika Milan Radovanović napisao je sledeće: "Sledeći transport iseljenika pripremao se da krena čim vreme to bude dozvolilo. Međutim ovi iz prve grupe pisali su očajnička pisma svojima: da niko više  ne dođe, da ne bi prošli kao oni, nameravajući da se vrate čim to bude moguće. Ipak, to se nije ostvarilo, pošto je druga grupa već upola bila pripremljena  za polazak. Rasprodali su dobar deo imanja, potrebnih stvari a  dobar deo su spakuvali. 3.aprila 1924. godine teretni brod “Vojvoda Putnik“, pristao je uz obalu ispod samog sela i odmah počeo utovar druge grupe iseljenika. 4. aprila brod je krenuo za domovinu sve do Pančeva, gde su iseljenici iskrcani i odmah je izvršen utovar u voz za Uzdin. U Uzdinu su iseljenici stigli 13. aprila 1924. godine. Ova grupa je bolje prošla od prve jer su ih ovi dočekali, prihvatili i smestili, upoznavajući ih sa situacijom i prilikama koje ih očekuju. Opštinske vlasti na intervenciju sreza obezbedili su im nužni smeštaj, ali su bili razbacani po celom Uzdinu, tako da su se mogli sastajati samo nedeljom i praznikom. Ovo stanje trajalo je sve do 1926.godina. Tako se na opštinskom posedu Uzdin, tokom 1924 godine, naselila 32 porodica sa 110 duša, Srba optanata iz Bate u Mađarskoj.   Dodela zemlje doseljenicima iz bate na opštinskom veleposedu Uzdin   Pošto su se doseljenici (optanti iz Bate) smestili u Uzdinu, čekalo ih je novo iznenađenje. Po ko zna koji put, ponovo razočarani, morali su da se bore za svoja obećana im prava. U dopisu od 20. januara 1924. godine, se Srbima optanitimaiz Bate kaže, pored ostalog sledeće: Zemlja Vam se daje u svojinu besplatno i biće zavedena u gruntovnici na ime svake porodice posebno čim se budete preselili u Srbiju i nastanili na vaša imanja. Prilikom dodeljivljnja zemlje optanti su tražili da im se zemlja dodeli onako kako im je obećano u Mađarskoj odnosno, kako su i pismeno obavešteni o uslovima preseljenja od strane kraljevskog poslenstva u Pešti. Međutim, županijski agrarni ured u Velikom Bečkereku dobio je naređenje od ministarstva za agrarnu reformu (19. 2. 1924.) da se optantima dodeli zemlja na sledeći način: porodicama od 2-3 člana 4kj, a porodicama preko tri člana za svakog člana po 1/2kj, bez obzira na starost članova porodice. Što znači da prema ovom zakonu samci nisu mogli biti nikako nadeljeni sa zemljom, dok je porodica od 9 članova (Lazić Ignjat) mogla dobiti najviše 7kj zemlje. Međutim, zemlja im nije dodeljena besplatno kako im je obećano, več im je data u privremeni zakup, tako da su svake godine morali plaćati zakupninu i sve državne dažbine kako je zakonom o agrarnoj reformi i predviđeno. Nažalost, ovakvi nesporazumi između ministarstva spoljnih poslova KSHS (KJ) i Kraljevskog konzulata u Pečuju kao i Kraljevskog poslanstva u Pešti trajali su celo vreme opcije (1921-1931), Tako da su se optanti prilikom dolaska u KSHS (KJ) osećali nezadovoljni i prevareni, jer su obećanja u Mađarskoj prevazilazila okvire zakona o agrarnoj reformi. . Aleksa Lazić i Persa Radovanović s prijateljom Zakupninu za dodeljenu zemlju doselenici su uplatili 7. jula, 1924. godine, u opštinsku kasu, a 8, jula 1924. godine, sastavljen je spisak zakupaca.  Visina zakupnine zavisila je od niza različitih okolnosti (konfiguracija terena, kvalitet zemlje, udaljenostod naseljenog mesta itd) tako da je bila različita od mesta do mesta, ali uopšte kao osnova za utvrđivanje visine zakupnine uzimao se šestostruki čisti katastarski prihod za godišnju zakupninu. Prilikom dodeljivanja zemlje na spisku zakupaca nalazi se 41 agrarni interesent. Od toga, 36. porodica i četvoro samaca:Milan Radovanović optirao u KSHS pre svih godinu dana ranije i odmah se prijavio na služenje vojnog roka. Jovan Milić optirao početkom 1923. godine za Suboticu gde je radio kao tišljer, Aleksa Lazić izdvojio se kao najstariji sin od devetočlane porodice Ignjata Lazića u okviru koje se doselio u Uzdin. I na kraju kao samac se doselio iz Bate, Gliša Radovanović kao starija osoba gde je posle njegove smrti 1928. godine zemlju i kuću nasledila njegova ćerka Marija Radovanović udata Stanković (rođena u Bati) koja se neku godinu kasnije doselila sa svojom porodicom na koloniju Putnikovo. Što se tiče do deljivanja zemlje, kada se sve sabere i oduzme, optanti iz Bate i nisu loše prošli kako to zakon o agrarnoj reformi predviđa, ali su nešto lošije prošli s obzirom na obećanja koja su im data u Mađarskoj. Pošto su dobili zemlju, doseljenici su je te godine (1924) odmah zasejali kukuruzom gde je zemlja dala odličan rod. Ostalo je još da se dodele podkućnice (placevi za kuće) i da stigne materijal za njihovu izgradnju. Međutim, umetsto građevinskog materijala stiglo je iznenađenje. Naime, maja meseca 1925. godine, stiglo je rešenje od ministarstva za agrarnu reformu da, kada oktobra meseca oberu rod svi doseljenici napuste Uzdini presele se u koloniju Višnićevo na posedu bivšeg imanja groga Čekunića zvanom  “Vida Pustra“, gde će im se ponovo dodeliti zemlja. Odmah je krenula deputacija od 5. članova i to :Toma Radovanović, Aleksa Lazić, Arkadije Subotić, Stevan Radovanić i Milan Radovanović. Izaslanici su tadašnjem ministru za agrarnu reformu u Beogradu Hinku Krizmanu izjavili da oni više nigde neće da se sele, pošto oni nisu činovnici, pa da uzmu svoj kofer i da se sele iz mesta u mestu, već ako moraju da se sele neka im se izdaju pasoši pa će se svi vratiti odakle su došli. Na sve ovo ministar je izjavio da je da je ovo učinjeno pod pritiskom mnogih deputacija iz opštine Uzdin. Dalje im je rečeno neka se vrate da obrađuju svoju zemlju i da otpočinu sa izgradnjom svojih kuća, jer ih, pošto to ne žele, niko više neće seliti.   Osnivanje agrarne zajednice (kao zadruge)   Pošto su doseljenici bili u stalnoj sa Županijskim agrarnim uredom u V. Bečkereku, saopšteno im je da osnuju mesnu agrarnu zajednicu kao zadrugu, kako bi mogli da koriste povlastice koje država daje kolonostima. U proleće 1924. godine, osnovana je protokolisana mesna ustanova pod imenom: Agrarna zajednica Srba optanata u Uzdinu”. Preko “Saveza agrarnih zajednica” (osnovan 1923. godine) ova zajednica je održavala vezu sa ostalim državnim ustanovama zaduženim za sprovođenje agrarne reforme. Da bi se zaštitili interesi doseljenika preko ovog saveza dobijane su novčane pozajmice i krediti za građevinski materijal, za kupovinu poljoprivrednih sprava i alata, za kupovinu stoke, novčane pozajmice za nužne potrebe. Odmah po osnivanju mesne agrarne zajednice (kao zadruge) u Uzdinu, sačinjen je spisak o imovnom stanju svake porodice.(22) Po ovom spisku a.z. ima 52. člana, od toga 51. član, su doseljenici optanti i jedan mesni. Doseljenici iz Mađarske morali su žestoko da se bore za egzistenciju svojih porodica. Ovakvo stanje trajalo je sve do završetka II,sv,rata.Međutim, nesporazumi između maštana Uzdina i opštinskih vlasti sa jedne i doseljenika sa druge, s godinama polako su jenjavli, tako da su vremenom gotovo u potpunosti isčezli. Da se u to vreme zaista teško živelo vidi se iz dopisa a.z.Uzdin, u kojem se savezu a.z.iznosi mišljenje da je za jednu porodicu potrebno najmanje 5 hektara zemlje. Da skoro polovina članova ove zajednice nije nadeljeno sa zemljom iako su već tri godine naseljeni u Uzdinu. Dalje traže da vlast već jednom reši cenu zamlje kako ne bi došlo do do sukoba između vlasnika i zakupaca zemlje.   Preseljenje 19 porodica u Gornju Mužlju   Pored stalnih molbi da se preostala neraspodeljena zemlja dodeli preostalim porodicama optantima (20.porodica) kako bi se nova kolonija povećala, 29. 10. 1928. godine, stiglo je rešenje od županijskog ag.ureda na osnovu  naređenja ministarstva za ag. reformu da se optantima iz Uzdina dodeli zemljište na posed državnog erara u poreznoj opštini u gornjoj Mužlji (nedaleko od V. Bečkereka) za ekonomsku godinu 1928/29, zajedno sa postojećim zgradama za stanovanje (salašima). Te godine je zemlju dobilo 19 porodica koje su živele u Uzdinu ili kod rodbine na novoj koloniji (Putnikovo). Interesantna je izjava Vase Lazića koju je dao u min.ag.reforme u Beogradu:     “Nas 18.optantskih porodica iz Uzdina koji smo bez imalo zemlje,molili smo žup.ag.ured u V.Bečkereku da nam se dozvoli da primimo zemlju u gornjoj Mužlji iako je ta zemlja po kvalitetu dosta rđava. Molimo ministarstvo da se nama ovo traženje odobri da bi jednom došli do zemlje .Pismen sam. Vasa Lazić.”         Zemlju sa postojećim zgradama za stanovanje dobili su krajem novembra 1928. godine, u G. Mužlji. Prilikom dodeljivanja zemlje optanti su bili dužni istu uzeti odmah u obradu, a zgrade održavati u ispravnom stanju i sve državne i ostale dažbine uredno plaćati. Istim rešenjem Ured je odredio da bivši zakupci državnog erara (inače Mađari iz g. Mužlje) na svim pvršinama zasejanim ozimim usevima imaju ostati napoličari sadašnjim vlasnicima,tj. Doseljenim optantima, a na svim ostalim površinama, obrađenim i naobrađenim, imaju ostati bez ikakve naknade dosadašnjim vlasnicima slobodno uživanje i iskorišćavanje dodeljene im zemlje, a bivši zakupci smatraju se uzurpatorima, jer im je otkaz blagovremeno uručen još maja meseca 1928. godine, te prema tome bez prava žalbe na ovo rešenje.Ovde je vredno navesti podatak, da je prosečna veličina jedne naseljeničke parcele uz salaš iznosila je oko 19kj, što je predstavljalo presedan i svojevrsni rekord za agrarne subjekte ne samo u Banatu nego i u celoj Vojvodini. Tako su agrarne vlasti svojim nelogičnim i zasigurno neobjašnjuju postupkom umasto da povećaju smanjili novu koloniju kod Uzdina (Putnikovo) Za 19.porodica.Međutim, zemlja u g.Mužlji je bila slabijek kvaliteta,I usled sušnih godina, tokom vremena, mnogi naseljenici su odselili u okolna mesta (V.Bečkereku ) a neki su 1931. godine.ponovo vratili na koloniju Putnikovo.