Milana Radovanović
u svom rukopisu
ovaj period opisao
je
na sledeći način:
„Posle dodele zemlje agrarne vlasti su bile voljne da
doseljenike nasele u produžetku Uzdina sa istočne strane pored
pruge. Pošto je tu zemljište bilo u privatnom vlasništvu, agrarne
vlasti su vlasnicima tog zemljišta davali veće površine na drugom
mestu u zamenu za njihovo zemljište. Vlasnici zemljišta koje je
trebalo da se da u zamenu odbili su to, i potpomognuti opštinskim
vlastima, počele su delegacije i deputacije (i do 50 članova) da
opsedaju
Ministarstvo agrarne reforme tražeći da se doseljenici
presele na drugo mesto. Nemajući kud agrarne vlasti dodelile su
lokaciju za podizanje kuća na
| . |
 |
|
Najstarija kuća u putnikovu, 1926. godine
Kuću podigao Milan Milovanović |
| . |
 |
|
Šupa za kola i
poljoprivredne alatke,
štala odakle se ulazilo na tavan |
|
uzdinskom pašnjaku zvanom „Bunari“
udaljenom od Uzdina 4km. Lokacija nije
odgovarala jer je smeštena u
dolini gde su podzemne vode veoma blizu. Ali boljeg nije bilo, pa je
novembra meseca 1924. godine, komisija iz agrarnog ureda napravila
skicu i kočićima obeležila i podelila doseljenicima potkućnice.
Pošto je zima bila na pragu ništa se nije moglo raditi pa je sve
odloženo za proleće iduće godine.“
Ako pogledamo prilog 42 (geodetski snimak iz 1933.g.)
vidimo da prilikom prvog razmeravanja placeva meštani su predvideli
da odmah na ulaz u selo ostave parcele za opštinu (gde je danas kuća
Radoja
Andrića br. 48002/28.), a parcele br. 48001/30. i 48002/31.
za školu i crkvu gde je danas kuća Dragoslava Andrića.
Međutim
prilikom ponovnog razmeravanja u proleće 1925. godine, meštani su se
očito predomislili i podizanje kuća su počeli sa severne strane sela
gde je prva kuća podignuta na parceli br. 48002/120, a odprilike na
sred tada zamišljenog sela ostavili su mesto za centar sela (gde je
kasnije izbušen bunar, a ostavljeno je mesto gde se danas nalaze dom
kulture, crkva i škola.
U svom rukopisu Milan Radovanović kaže da je prvu kuću
podigao Luka Lazić br. 4802/120. (vidi prilog 42). Tako su udareni
temelji novoj koloniji koja će nekoliko godina kasnije dobiti ime
Putnikovo.
I pored toga što su doseljenici dobijali kredite za
građevinski materijal
| . |
|
 |
|
Luka Lazić sa porodicom |
(dugoročni kredit na 10. godina.) i pozajmice u
novcu za majstore (kratkoročni kredit), izgradnja kuća je tekla
dosta sporo.
Doseljenici iz Mađarske
bili
su
povezani
jakim rodbinskim vezama, tako da su neki živeli u
zajednici sa svojim roditeljima koji su već podigli svoje kuće, tako
da nisu žurili da podignu svoje kuće.
Prve kuće u Putnikovu su pravljene od zemlje. Zidovi su
nabijani sa zemljom, te meštani ovakve kuće zovu „NABOJAČE“ ili
„KUĆE OD NABOJA“. Kuće su pravougaonog oblika širine 5–6m. i
dužine 15–18m. U temelj je stavljana pečena cigla velikog
formata. U zemlju se išlo sa 5 redi a izvan zemlje 3–5 redi.
Kada je sazidan temelj na njega su šalovane daske širine do 20cm.
koje su podupirane drvenim stubovima, tako da je unutrašnja širina
spoljnih (nosećih) zidova iznosila 50–60cm. dok su unutrašnji
zidovi bili debljine 30cm. Između šalovanih dasaka sipala se sveža
zemlja koja je kopana u neposrednoj blizini (obično u bašti) kuće.
Zemlja je nasipana između dasaka do vrha u visini do 50cm. Na tako
pripremljenu zemlju nasipan je tanji sloj pleve, pa se drvenim
maljevima (nabijačima) specijalno pravljenim za tu svrhu zemlja
nabijala otprilike do pola šalovanih dasaka po visini, s tim što se
po potrebi zemlja prilikom nabijanja kvasila vodom. Zatim se ponovio
isti postupak tako da se nabijena zemlja izravnala sa šalovanim
daskama. U daljem postupku daske su se podizale uvis (naviše) i ceo
postupak oko nasipanja i nabijanja zemlje ponavljao se sve do
određene visine, najviše do 2,5m. tako da je visina unutrašnjih
zidova iznosila 2,40m. Ove kuće su bile nešto niže od današnjih
standarda gde unutrašnja visina ide i do 2,80m. Interesantno je da
su zidovi podizani u celosti bez otvora za vrata i prozore. Tamo gde
su trebali da budu vrata i prozori u gornjoj visini postavljane su
drvene gredice te se postupak nabijanja zemlje nastavljao dalje.
Kasnije posle izvesnog vremena kada se nabijena zemlja malo slegla i
osušila pristupilo se probijanju otvora za vrata i prozore. Kuće su
obično podizane leti kada nema kiša i kada je nivo podzemnih voda
nizak, Na gotove zidove postavljana je krovna konstrukcija
(tesana
građa – grede širine 10 – 12cm i visine 15 – 18cm. dužine 6 –
6,50m. Krov je podizan na dve vode za falsovanim crepom.
Kuće su
obično po dužini iz dvorišta bile okrenute ka jugu, dok su im čeoni
delovi bili u pravcu istok – zapad.
Za podizanje kuća bilo je potrebno dosta ljudi, pa su
meštani pomagali jedni drugima putem mobe. Kuće „NABOJAČE“ su
gradili majstori iz Kovačice i Padine.
Prve kuće koje su
podizali doseljenici iz Mađarske na novoj koloniji, po rasporedu
prostorija bile su istog tipa kao i u Mađarskoj. Tipičan model za
seosku kuću koja je imala raspored prostorija u nizu soba, kuhinja,
soba, a u produžetku štala koje je po površini bila nešto veća od
velike sobe. U produžetku, odmah uz štalu ju je podizana manja šupa
(na jednu vodu) gde su se sklanjala kola i poljoprivredne alatke. Neki
su podizali kuće tako što su sobe bile zajedno jedna uz drugu, pa
kuhinja i štala. Poneki su imali prostoriju između kuće i štale koja
je bila nešto manja od sobe i u njoj se držala hrana
za stoku i
zimnica, a odatle se ulazilo na tavan. Ovaj deo prostorije meštani
su zvali „komora“. U Putnikovu je u to vreme samo jedna kuća urađena
na takozvani „lakat“ (Stevan Hubarević). Kod ove kuće do ulice su
bile dve sobe jedna do druge, dok je u dvorištu bilo predsoblje,
kuhinja i štala. Odmah iza štale, odnosno šupe, odlagalo se stajsko
đubrivo, a tu je bio sazidan i poljski
WC. U dnu dvorišta je sazidan svinjarac i kokošinjac.
Takođe u zadnjem delu dvorišta bili su sadeveni stogovi sena, slame
i tuluzine, a u krug (u vidu kupe) slagale su se čutke (šapurine)
koje su služile zimi za ogrev. Kotarke su u prvo vreme bile manje, i
podizane su na stubovima od pečene cigle (oko 60 cm.
od zemlje),
pravljene su od drveta i služile su su za skladištenje kukuruza.
Kasnije su kotarke postavljane na ozidane svinjarce od pečene cigle.
Do ulice, deo dvorišta i deo bašte meštani su ograđivali zidom od
naboja a kasnije od pečene cigle. Oni koji su malo kasnije podizali
kuće, uz kuću do ulice zidali su kuhinju, dok ona prostorija koja je
bila predviđena za kuhinju (koja je razdvajala dve sobe) služila je
kao predsoblje sa prezidanim špajzom. Po dužini kuće sa južne strane
onog dela koji je služio za stanovanje (bez štale) izvučena je
nadstrešnica. Neke kuće su imale širok trem koga su meštani nazivali
„kong“. Na kraju natstrešnice ili konga ponegde je bila ozidana
ostava (od pečene cigle ili betona – 1m3) gde se skupljala
kišnica, koja je uglavnom služila za pranje veša, a ukućani su sa
njom prali kosu.
Kuće su spolja krečene u belo dok su zidovi iznutra farbani
u nekoj drugoj boji. Sobe su iznutra obavezno molovane. Soba
do
ulice je bila nešto veća od one druge (stražnje) koja je obavezno
imala dva manja prozora. Ova soba je bila lepo uređena i služila je
za prijem gostiju i za spavanje. Opremljena je lepšim i
kvalitetnijim nameštajem. Obično su u njoj bila dva kreveta sa
visokim nogarima, šlingovanim uštirkanim čaršavima debelim dunjama i
čipkanim prekrivačima, veliki orman, sto stolice i kanabe za
sedenje. Na zidovima su bile uramljene porodične fotografije,
slavska ikona i ogledalo ukrašeno vezenim peškirom.
Na prozorima su
bile uštirkane zavese.
U ovim kućama (nabojačama) podovi su bili od nabijene
zemlje koji su premazivani žutom zemljom
(dosta peskovita glina)
koja je donošena sa „Đala“. Malo imućniji domaćini su u gostinjskoj
sobi imali urađen drveni pod (patos).
U kuhinjama
se
kuvalo na ozidanim pećnicama od presne cigle
do pojave limenih šporeta. U kuhinji je bila još stalaža za sudove a
u uglu dve kante za vodu i lavor za umivanje.
Druga manja (stražnja soba) služila je za svakodnevni život
kao dnevna soba a i za spavanje. I u ovoj sobi je ponegde bio šporet
koji je služio za kuvanje i za zagrevanje sobe. U većini slučajeva u
ovoj sobi je bila ozidana
| . |
|
 |
|
Zidana
peć za pečenje hleba.
Žarila se iz špajza (ogrizna slama). Služila je i za zagrevanje
sobe
|
visoka peć koja je služila za pečenje
hleba a ujedno se sa njom zagrevala soba. Ova peć se ložila (žarila)
iz kuhinje ili špajza. Najčešće se peć žarila ogrizinom ili slamom.
I u ovoj sobi su bila dva kreveta ali sa posteljinom od
jednostavnijeg materijala. Orman sto, stolice, na zidovima porodične
fotografije i sat. Prostorije su se osvetljavale sa lampama na gas
(petrolej). Lampe su bile staklene i visile su na zidu. Kvalitetnije
lampe i naravno skuplje, lepo ukrašene pravljene su od porculana i visile su na plafonu.
Dugo godina (do 1960) selo nije imalo trotoare niti staza
pored kuća. Tako da je u vreme obilnih kiša bilo gotovo nemoguće
proći kroz selo od velikog blata, te su meštani išli u selo samo u
krajnjoj nuždi. Zato je svaka kuća ispred ulaza imala „čistač za
obuću“ koji je napravljen obično od kakvog gvozdenog predmeta.
Kuće „nabojače“ su zbog podzemnih voda i poplava često puta
urušavane, pa su ih meštani gde je to moglo podziđivali pečenom
ciglom. Nekimeštani su zbog urušavanja ponovo zidali kuće, po dva,
pa čak i po tri puta. Interesantan je podatak da je jedinu kuću u
Putnikovu u to vreme (1931.g.) podigao Marko Vučković od pečene
cigle (Marko je bio zaposlen u Beogradu). Od 1956. godine meštani
počinju da zidaju kuće od tvrdog materijala (pečene cigle).
Ove kuće su
zidane sa širokim tremom na „kong“.
Od 1953. godine, Putnikovo masovnije počinju da naseljavaju
doseljenici iz SR. Srbije (kosanički kraj). Kuće su zidali uglavnom
od presne cigle (čerpić) velikog formata, dok su neki podizali
nabojače. Dosta njih je iz srbije donelo kompletnu građu za kuću te
su podizali kuće onakve kakve su imali u Srbiji
 |
|
Kuća
sa uređenom ulicom. Vlasnik Ljiljana Ostojič-Nadimović |
| . |
 |
|
Savremena kuća sa uređenim dvorištem.
Vlasnik Ranko Stojanović
|
| . |
takozvane „Letvare“.
Ove kuće su podizane tako što se na temelj od kamena postavlja
drvena konstrukcija sa stubovima između kojih se sa spoljnje i
unutrašnje strane iskuju letve od tvrdog drveta pa se prostor
između letava
napuni dobro izmešanim blatom sa dosta pleve. Kasnije
se sve to oblepi blatom spolja i iznutra. Danas (2004) u Putnikovo
ima 15 kuća od naboja, 16 kuća od čerpića i tri letvare. Od ovog
broja samo u 8 kuća ne stanuje niko.
Od 1970. godine, počinje masovnija izgradnja planskih kuća
od čvrstog
materijala (armirani beton, kamen, pečena cigla,
blokovi), tako da selo danas
ima sasvim drugačiji izgled u odnosu na
period formiranja sela. Danas se kuće grade po najnovijoj
tehnologiji koje su veoma funkcionalne i udobne za stanovanje. U
novije vreme meštani obično zidaju
letnje kuhinje kao posebne zgrade
u dvorištu.
Po
poslednjem popisu stanovništva od 1.
4. 2002. godine, u Putnikovu
ima 130 kuća, od toga 96 kuća je od tvrdog materijala.
|
