.

 

   ZANIMLJIVOSTI

 

   Doseljenici iz Mađarske kao i kasnije doseljenici iz Srbije i Bosne i Hercegovine  bili su uglavnom religiozni i sujeverni. Naročito žene iz Srbije i Bosne i Hercegocine su pomalo znale da vračaju i gataju (gašenje ugljevlja–tzv. “slivanjestrave“, kada se male bebe od nečega uplaše i nemogu noću da spavaju i stalno plaču, kada se razvije pupak, žene su flašom zavijale pupak uz izgovaranje magičnih reči (brojanice), uklanjanje bradavica po telu, zaštita od uboja itd. Neke žene su znale da gledaju u šolju, neke u pasulj, u plećku itd).

Meštani su verovali ako im bela mačka pređe put da je to znak nesreće. Naročito stariji i danas paze da nekome ne pređu put jer veruju da se može desiti kakva nesreća. Ako neko ide na dalek put, ili da obavi kakav važan posao za njim se kada odlazi iz kuće baca voda, da bi dobro prošli u putu ili da bi uspešno obavili posao za kojim su pošli. Kod dece je bio običaj da ako vide odžačara kažu “odžačar sreća“, a ako vide popa kažu: “pop nesreća“. Međutim,današnje generacije to više ne praktikuju.

Danilo Raničković (deda Dača) nikada pešice nije išao putem, već popreko preko njiva bez obzira šta je na njivi zasejano. Kada je izbušen prvi bunar deda Dača je posadio četiri topole koje je reddovno zalivao, tko da su kasnije to bile ogromne topole koje su kod česme pravile debelu hladovinu.

Nikola stojanović (Drenkus) bio je kako narod kaže“čovek na svoju ruku“.Nije baš voleo mnogo da radi, a nije voleo ni školu, pa je obično govorio:“onaj ko ide u školu biće fiškal –lukav čovek, prepredenko, pa neće imati ko da radi zemlju! “.Njegov unuk Slavko Stojanović danas kaže: “Moj deda nije voleo mnogo da radi, pa kad je kakav praznik, naročito leti, čim izađe sunce on uzme kakvu ponjavu ili bundaš pa legne u ladovinu pod dud, i tako ceo dan, dok sunce ne zađe. U proleće kada je trebalo da se seje bašta, sedne na sred bašte, pa ako je zemlja topla, onda bašta može da se seje, a ako je hladna onda se bašta ne seje.

Kako narod kaže „sto ljudi,sto ćudi“,tako i u ovom malom mestu svako je na svoj način bio specifičan, neko manje neko više poseban, po nečemu prepoznatljiv. Naročito neradnim danima u dokolici meštani su se šalili i na svoj, i na tuđ račun, a najviše sa onima koje su voleli. Po neki put malo više popiju. Zato najviše priča i doživljaja ima baš o onima koji su voleli malo više da popiju nego ostali. Muškarci su najviše pili vino i rakiju „dudovaču“, a kad kući nestane, onda su išli u Uzdin na kazan ili u kafanu.

Iako je ovo selo malo, može se napisati čitava knjiga o doživljajima i dogodovštinama koje su se dogodile u ovom malom mestu. Za ovu priliku izdvojićemo nekoliko najinteresantnijih događaja.

 

            Od kada se Vlaškić odselio u Putnikovu nije bilo kafane, pa su se ljudi okupljali pred prodavnicom gde se najviše pilo pivo. Putnikovčane nikada nije napuštao takmičarski duh, te su se ljudi često kladili u sve i svašta, samo da im vreme odmora i opuštanja bude što zanimljivije i interesantnije. Tako naprimer, šezdesetih godina prošlog veka, opkladi se pred prodavnicom Živko Ristić da će da pojede rudu salame koja je težila 1,5kg za pola sata. Malo je falilo da Živko dobije opkladu jer mu je ostalo parče od 100gr salame, koje nije mogao da pojede. Kasnije su ga meštani zvali Živko – Salama.

            Kada je reč o opkladama, Milosavljević Dragomir je za 9 minuta pojeo 10 mesnih narezaka od po 100 grama, a rok mu je bio 15 minuta.

            Jednom prilikom, opet pred prodavnicom, pala je opklada da će za 15 minuta njih trojica da popiju gajbu piva (20 flaša). Pivo su pili: Veljko Đolović, Živorad Andrić i Vujadin Vučetić. Oni su gajbu piva popili za 11 minuta i tako dobili opkladu.

            Jednom se desilo da nekoliko omladinaca nekako skupili pare da kupe litru vina. Samo što su otvorili flašu naiđe Ignjat Lazić, tadašnji trgovac u Putnikovu, te mu oni ponude da on prvi malo popije. Ignjat nakrene flašu i popije celu litru, kako narod kaže: iz cuga. Dešavalo se da poneki omladinci za opkladu popiju iz cuga po pola litre vinjaka, pojedu teglu ljutih fifirona, pojedu celo pečeno prase, jedan je za opkladu pojeo živu žabu, ljudi su za opkladu nosili po 100kg pšenice na tavan uz merdevine, po tri džaka cementa, ko će najduže da skoči u dalj iz mesta itd.

            Desio se slučaj, da nije bila u pitanju opklada, već inat. Naime, na igrankama najomiljenija igra (narodno kolo) je bio Čačak. Igrači su smatrali da orkestar nemože toliko dugo da svira koliko oni mogu da igraju. Igrači su igrali 1 sat, i 20 minuta. U kolu su najduže ostali Veljko Đolović i Radmila Mrvić. U ovom duelu orkestar je pobedio jer je prvo prekinuto kolo, pa je onda stao i orkestar.

            I na kraju još jedna interesantna zanimljivost.  Radomir Bojović se sa porodicom doselio iz Srbije 1956. godine, i bio je najstariji od braće, pa su ga svi ukućani i rodbina zvali „Bato“. Što je najinteresantnije i njegova deca nisu ga zvali „tata“ već isto „bato“. Radomir danas živi u Kragujevcu kao penzioner, i unuci i praunuci ga isto zovu Bato.

 

 

MALA KAPIJA

Dragutin Stanković (Žiška) optirao je sa porodicom iz Mađarske l924. godine u Grdelicu kod Leskovca. Za ono vreme bio je veoma bogat. Kao svršeni trgovac, imao je drvaru, prodavnicu i kafanu sa 12 soba. U Putnikovo se sa porodicom doselio 1930. godine. Kako su stariji meštani pričali bio je veoma duhovit čovek, a njegov specifičan južnjački naglasak dodatno je izazivao smeh kod meštana. Dragutin je jedini u Putnikovu imao čeze (polugijaker, dvokolice, kola na dva točka), kao i ostali voleo je da popije. Dešavalo se kada je pijačni dan u Uzdinu (sreda i nedelja) ostane u kafani po seo dan. Kad obiđe sve kafane, legne u čeze gde obično i zadrema, konj ga odvede pravo kući gde je uvek bila otvorana velika kapija. Međutim, desilo se jednom da velika kapija nije bila otvorena, a on je tada imao mladu kobilu koja je ceo dan stajala pred kafanom gladna i žedna, pa pošto je bila otvorena samo mala kapija, sa čezama prođe kroz malu kapiju, te je ukućani odvedu u štalu gde je nahrane i napoje.

 

GOSPAN RAGUTIN

Ide tako jednom Dragutin iz Uzdina, i  kao i obično popio malo više. Usput uzme da poveze baba Ružu (žena pok. Marka Vučkovića). Baba Ruža celim putem ne zatvara usta. Priča mu, kako nevalja što pije, kako to nije dobro i još koješta, tako da Dragutin nije nikako mogao malo da dremne, Kada su došli do njegove kuće gde je preko puta bila velika i duboka bara, Dragutin zaustavi čeze usred bare ispregne konja i kaže: “Celim putem dušu mi izede, nedaješ mi bre da spijem. Kad si bre toliko pametna, eve ti ga pa silazi kako znaješ!“. Povede polako konja a baba ruža za njim viče: “Gospan Ragutin, Gospan Ragutin!“.

 

A BRE, GDE NAĐE OVOLIKU BARU

Dragutin je mnogo voleo svog unuka prvenca Čedomira Stankovića koji je rođen 1941. godine. Dragutin je svog unuka svuda vodio sa sobom, pa i u kafanu. Tako jednom idu oni iz kafane od Vlaškića a na ćošku kod crkve preko puta njihove kuće bila je velika bara. Dragutin je bio krupan čovek (preko sto kilograma), pa onako pijan sa sve unukom pravo u baru. Međutim, iako je bio pijan pošto je bara za Čedu bila prilično duboka, izvuče on nekako čedu iz bare pa mu kaže:

„A bre, pored ovoliki put, ti baš nađe po sred baru da me vodiš!“

 

ZA SVOJE PARE

Kada je bilo organizovano osvećenje škole (7. novembra 1935. godine, meštani su u školi priredili slavlje, pa svako ko je hteo da učestvuje trebalo je da da po 14 dinara. Kada su pitali Dragutina da li želi i on da učestvuje a on im kaže: “More za svoje pare ću si sam jedem i pijem!“

 

OD OTE RAKIJE BOLE RUKE

Toma Radovanović je bio krupan i jak čovek, i naravno voleo je da popije. Svrati on jednom prilikom onako podnapit iz Uzdina kod Živka Pejića, a ovaj ga stalno nudi rakijom te ga dobro napije. Kada je nekako došao do kuće, žena mu Natalija (Nata) uzme oklagiju pa ga dobro izudara po rukama. Sutradan ode on kod Živka neznajući da ga je ovaj napio pa mu kaže: “Uh,brate Živko juče sam se dobro napio, neću više da idem u selo (Uzdin) na kazan, od ote rakije bole ruke!“

 

DI SE NAPIO TAKO RANO

Stevan Radovanović je bio veliki šaljivdžija, i stalno je smišljao kako će kome da podvali. Pošto je imao svoj vinograd uvek je imao vina. Vidi on jedno jutro svog komšiju imenjaka Stevana Subotića koji je tek stasao kao mladić od 15 – 16 godina. Pozove ga kod sebe i uvede ga u prostoriju gde je držao vino. Napuni jedno lonče o litre vina pa mu kaže: “Ajde friško popi ovo da neko ne neiđe!“. Kad je Stevo na brzinu popio litru vina, Stevan Radovanović izađe na ulicu i ugleda Stevinog oca Arkadiju kako stoji na kapiji. Onda on kaže Stevi: “Ajde friško popi još jedno lonče da ne naiđe Arkadija!“. Posle sat vremena dođe Arkadija nekim poslom kod Stevana Radovanovića pa mu kaže: “Onaj moj već lego da spava, di se samo napio tako rano!“.

 

RIBE, RIBE

Jedno jutro Stevan Radovanović vidi preko puta svoju snaju Vemu (žena Vojina Radovanovića) kako nešto radi po dvorištu. Izađe on na ulicu sakrije se iza duda i počne da viče: „Ribe,Ribe!“. Vema ostavi posao, zgrabi vanglu i trk na ulicu. Okreće se levo desno, nema nikoga. Stoji tako jedno vreme pa se vrati u dvorište. Stevan ponovo viče: “Ribe,Ribe!“,  Vema ponovo izađe na ulicu, gleda levo desno, opet nema nikoga, Taman da krene u dvorište kad ugleda Stevana iza duda koji se naravno ubi od smeha. Onda ona kaže: “Ej Stevane to si ti, bog te ubio da te ne ubije!“.

 

TO SI TI KUME

Veliki šeret i šaljivdžija je bio Milan Kinđić uvek je bio spreman za šalu, pa po tom pitanju nije štedeo ni kumove. Radovanović Vojin (inače kumovi – njegov sin Blagoje je krstio decu Milana Kinđića) je svirao u orkestru tamburicu (prim), ali ako se desi da malo više popije on ostavi muziku i dođe kući pa legne u hodnik na otoman ne ulazeći u kuću. Primetio to kum Milan, pa jedno veče kad je Vojin otišao da svira legne u hodnik na otoman i pokrije se. U neko vreme izađe Vema (Vojinova žena) i vidi kako neko leži na otoman. “Vojine, bog te ubio, da te ne ubije, opet si se napio!“. I tako ona stane da viče, a Milan celo vreme ćuti. Kad se dobro izvikala ona kaže: “Ajde Vojine ulazi u kuću, bog te ubio, nećeš valda celu noć tu spavati!“. Milan i dalje ćuti.V ojine! Milan i dalje ćuti. Vojine! Opet ništa. Pozove ona Vojina još nekoliko puta, opet ništa. Onda ona povuče pokrivač i ugleda Milana kako se smeje. “Jaoj kume, bog te ubio da te ne ubije, to si ti, a ja pomislisa da nedaj bože moj Vojin nije umro!“.

 

OTKAZANA PREDSTAVA

Nikola Stanković je bio odličan glumac pa mu je poverena glavna uloga u posorišnoj komediji “Kir – Janja“. U školi je zakazana predstava, ulaznice rasprodate, narod se okupio i čeka da predstava počne. Međutim, glavni glumac se toliko napio da su mu stavljali glavu pod česmu polivajući ga hladnom vodom nebili se nekako istreznio. Svi pokušaji su bili uzaludni pa je reditelj Milan Radovanovič morao da otkaže predstavu sledećim rečima: “Dragi gledaoci, predstava se odlaže jer se glavni glumac razboleo!“.

 

Između dva svetska rata,za vreme drugog svetskog rata, a kasnije posle rata teško se živelo. Slabo je bilo gotovog novca, a nije imalo gde ni da se zaradi, pa se roba najčešće razmenjivala. Kada se u Putnikovu doselio Svetislav Vlaškić po zanimanju trgovac (oko 1935. godine) on je u Putnikovu otvorio kafanu. Pošto je slabo bilo novca u opticaju Vlaškić je primao sve što se moglo prodati i zašta se mogao dobiti novac, (žito, kukuruz, krompir, pasulj, luk itd. Pošto je u to vreme već pristizala prva generacija omladinaca, a za kafanu novca nije bilo, onda su oni krišom uzimali od kuće poljoprivredne proizvode i nosili kod Vlaškića u kafanu. U vezi sa ovim pomenućemo nekoliko interesantnih događaja.

 

KUPOVAO SVOJU ROBU

Petar Netković (Petko) je bio najbolji baštovan u Putnikovu a bavio se i piljarenjem (preprodavao je povrće koje je nosio na pijac u Beograd). Petar je imao dva sina (Aleksandra i Nikolu) koji su već stasali kao momci. Da bi došli do novca oni krišom uzmu od kuće jedan džak luka pa ga odnesu kod Ante Ferčike. U vezi sa ovim Anto je ispričao sledeće:“Donese kod mene jedno veče Aco džak crnog luka pa i kaže. “Vidi ti sutra pa ga prodaj mom ocu, pa koliko izvučeš popićemo kod Vlaškića!“. Odem ja sutradan kod Petka i kažem u da imam da prodam jedan džak crnog luka. Petko je bio prefrigan pa mi ponudi neku malu cenu. Ja onda stanem da se prenemažem, pa nemoj čika Petko tako, lažem ja kako mi trebaju novci za ovo, za ono, tako da mi on plati nešto manje nego što je bio na pijaci. Još par puta se desilo da je Petko otkupio svoj kukuruz i pšenicu, ali je kasnije primetio pa se više nije moglo“.

 

POLA, POLA

Ode moja mama (priča Anto) za Mađarsku u goste negde pred rat (drugi sv. rat). Moj otac Petar je volo da popije, a dosta je i pušio duvan. Ostali mi kući sami a ja momak,v eć 18 godina, treba mi svaki dinar. Pazi on na mene, pazim ja na njega, pa se nekako dogovorimo da prodamo jedan džak žita i da podelimo pare. Kad smo prodali žito tata hoće njemu da uzme više zato što on puši pa mu treba za duvan. Meni nije bilo pravo pa mu kažem: “Nemože tako, ili pola, pola ili ću te kasti mami!“.

 

SPREMAJ RAKIJU ZA SLAVU

Anto je ispričao još jedan zanimljiv događaj: “Mi smo slavili svetog Arhangela Gavrila koji pada 21. novembra. Na ulici smo imali dudove a u bašti vinograd, tako da smo uvek imali svoje vino i rakiju. Naravno, ono što smo ostavili za slavu morali smo da sakrijemo, jer je moj otac volo da popije. Sakrijem ja balon od 10 litara u slamu, i s ote strane gde je balon ne čupamo slamu iz stoga.

Jedno mesec dana pred slavu meni tata kaže:“Anto, spremaj rakije za slavu!“,a ja mu kažem, da to nije njegova briga i da će biti rakije za slavu. Ne prođe nekoliko dana mene opet tata opominje da spremam rakiju za slavu, ja mu opet kažem da to nije njegova briga. Tako me on opomene još nekoliko puta, a ja više nisam ni obraćao pažnju.

Kad došo dan slave, ja odem da uzmem balon, a balon prazan, ostalo samo malo na dnu, možda za jedno pola litre. Naravno, rakiju smo morali da kupimo na drugo mesto, ali meni nikako nije bilo jasno kako je otac mogao da popije rakiju a da ne vadi balon iz slame, jer sam ja stalno obilazio slamu i ništa nisam primetio. Tata mi je kasnije ispričao kako je u balon sproveo gumeno crevo i svaki dan pomalo pio. Kad popije koliko mu treba, vrati crevo u slamu tako da se ništa nije moglo primetiti“.

 

ZIMA

            Đorđe Milovanović je bio najbogatiji domaćin u Putnikovu. Jednom prilikom dogovore se momci: njegov sin Stanko ,Aco Bumbar, Anto Ferčika i Mladen Radovanović, da u toku noći uđu u kotarku i odnesu par džakova kukuruza. Uđu oni tako u kasne sate u kotarku, i taman počnu da kupe kukuruz u džakove, Đorđe Milovanović izađe sa puškom iz kuće i kaže im: “Ako neko počne da beži odmah ću pucati!“. Bio je januar mesec i veoma jaka zima, tako da se Đorđe dobro obukao seo ispred kotarke čekajući da svane da vidi ko mu to krade kukuruz. Kako je kasnije pričao Aco Bumbar, te noći je bila tako jada zima da su im noge promrzle. Ujutru kada je svanulo i kada su sišli sa kotarke nisu mogli da hodaju. Onda im je Đorđe rekao da idu kući, a ako dođu drugi put da će ih ubiti.

 

KAZNA

            Radoje Andrić (Brka) i Kostadin Lukuć (Kojo), doselili su se iz Bosne i Hercegovine. Svakoga dana su išli  biciklama u Uzdin gde su radili zidarske poslove. Obično su radili dok se vidi, kad padne noć, večeraju kod gazde i biciklama se vraćaju kući za Putnikovo. Međutim, milicioner koji je bio zadužen za Uzdin i Putnikovo nekoliko večeri ih sačeka pa im naplati kaznu zato što nemaju svetlo na biciklama. Zato su oni morali ranije da napuste posao i naravno bez večere dođu kući još dok je dan da ih nebi milicioner ponovo kaznio. Kasnije su kupili svetlo na biciklama, ali se dešavalo da sijalica pregori, ili kada je kiša, ovlaži se dinama koja na vlažnom točku proklizava tako da ne daje svetlo, te su opet morali da plaćaju kaznu. Dosadilo njima da stalno plaćaju kazne, pa jedno veče malo ranije krenu kući. U to vreme je bila samo pešačka staza između Uzdina i Putnikova, gde su sa obe strane staze posađene topole. Na otprilike 500 metara od uzdinske pruge prema Putnikovu razapnu oni malo jaču žicu između topola u visini odprilike pola metra. Žicu postave malo ukoso tako kad milicioner naiđe motorom da ga žica baci u kanal pored staze. Čim su postavili žicu, sakriju se u njive i čakaju. Ne prođe malo, eto ti milicionera sa motorom. Kada je udario motorom u žisu ona ga baci u kanal tako da se dobro izranjavio. Psuje on, viče da će saznati ko je to uradio, da će Putnikovce doterati u red i tako redom. Pošto je malo oštetio i motor, vrati se za Uzdin gurajući motor pored sebe. Naravno, nikad nije saznao ko mu je postavio žicu, ali Brka i Koju nije više kažnjavao.

 

PAO S KRUŠKE

            Kada neko bunca, trabunja, priča bez veze, lupeta, onda za njega narod kaže da je „Pao s kruške“. U životu se često dešava da u nesreći ima malo i sreće, pa i humora i smeha. Ilija Ninić je doseljenik iz Mađarske, otišao je u penziju i kao svi penzioneri mirno provodio penzionerske dane. Primeti on jednom da je svraka napravila gnezdo na ogromnu staru krušku kod komšije i da mu stalno odnosi kokošija jaja. Neda mu đavo mira, što bi reko naš narod, reši Ilija jednog dana da se popne na krušku i da skine gnezdo. Međutim, kada je silazio sa kruške odlomi se grana na kojoj je stajao, te se on dobro povredi. Ode on kod lekara u Uzdin gde mu doktor Dimča da uput za bolnicu u Pančevo. U vezi sa ovim Ilija nam je kasnije ispričao sledeće:“Odem ja kod dežurnog lekara u bolnisu u Pančevo, čita on uput, pa odjednom počne da se smeje, da sestri uput da i ona pročita, a ona se od smeha uhvatio za stomak. Čita sestra uput, pa i ona počne da se smeje. Pozovu oni još doktora i kako ko čita odmah počne da se smeje. Skupilo se dosta i lekara i sestara, čitav konzilijum, i svi se smeju ko nezdravi. Meni neprijatno pa pitam jednu sestru što se ovi toliko smeju, a ona mi kaže: „Vaš doktor je napiso da ste pali s kruške!“. Onda im ja kažem da ja i jesam pao s kruške, pa sam i ja počeo da se smejem. Ustvari, doktor Dimča je u rubrici“ uzrok nesreće“ kratko napisao „PAO S KRUŠKE“.

 

I OD STAROG MOŽE NOVO

Arkadije Pavlović je rođen u Putnikovo 1934. godine. Kada je pošao u prvi razred 1941. godine, tadašnji učitelj Branko Glavaški kao najboljeg đaka odredi ga da deklamuje, odnosno recituje za Svetog Savu. Arkadija je svakoga dana učio pesmicu kako bi mogao što bolje da je odrecituje. Jedno veče dođe kod njih na divan komšinica Zagorka Pejić, a Arkadija joj kaže kako će deklemovati za svetog Savu, pokloni se, i odrecituje pesmicu bez greške. Međutim, Milica Pavlović Arkadijina mati, požalči se kod komšinice da je džaba to što dete dobro deklemuje, kad ona neće moći da ga pusti u crkvu da deklemuje za svetog Savu, jer joj dete nema šta da obuče. Zagorka onda kaže da razume da je ratno stanje i da se nema novaca, ali da dete nesme zbog toga da se odvaja od druge dece i da se mora naći načina da dete deklemuje za svetog Savu. Zagorka je bila nešto imućnija, te nađe neki dugački polovan kaput koji nije bio mnogo iznošen te ga opere, ispegla i od njega skroji detetu pantalonice i kaputić. Tako je Arkadija sav važan, misleći da je dobio novo odelo, odrecitovao pesmicu bez greške, gde su mu na kraju svi čestitali. Ovaj događaj je mnogo godina kasnije Milica Pavlović ispričala Zagorkinoj ćerki Jovanki Pejić – Dimitrijević.

 

PRVO VEČERA

            Odmah malo posle rata, tačnije 1947. godine, ženio se Sunadin Radomirović. Doveo on mladu a tata ga pošalje da zove tamburaše da sviraju. Dođe tako on kod Mihajla Stojanovića (Minja) koji je svirao u tamburaškom orkestru (kontru), pa mu kaže: “Čika Milane, ja sam se oženio, ako možete odmah da dođete da svirate!“. Pa jel mora baš odmah? pita ga čika Milan. Trebalo bi odmah, jer sam već doveo mladu!. Pa dobro ako mora odmah, evo idem, a taman sam hteo da večeram! Onda mu Sinadin kaže: “Samo vi večerajte, dobro se najedite, pa onda dođite da svirate!“.

 

FRANCUSKI PROZORI

            U Putnikovu je bilo dosta majstora koji su radili zidarske poslove. Bilo je onih koji su radili po firmama, onih koji su radili privatno kao sporednu delatnost, odnosno, koji su radili zemlju i pomalo se bavili majstorijom. Među njima je bilo i majstora koji su voleli malo više da popiju, i uglavnom su radili sitne poslove (podziđivanje kuća – nabojača, zidanje šupa, krpljenje plafona, blatom su lepili kuće nabojače itd.) Od ovih majstora najsnalažljiviji je bio Miloš Radović (Cumba) koji je voleo da popije, i u najtežim situacijama je znao da se snađe i da se nekako izvuče.

            Elem, neki gazda iz Tomaševca nikako nije mogao da nađe majstore da zida kuću. Pošto je bila već jesen čoveku se žurilo da ga ne uhvati zima. Nemajući kud nađe on majstore iz Putnikova. Posao pogodi Pero Miladinović koji nije imao veliki izbor za majstore te povede i Miloša.

            Kada je trebalo da se ostave prozori na spoljnjem zidu do ulice, pitaju majstori gazdu kakve hoće prozore? Gazda im kaže da hoće onake kao što su kod komšije. Onda Miloš kaže:“Ne brigajte se vi, znam ja, to su francuski prozori!“, i metrom razmeri dva prozora. Kada su ozidali zid do kraja, gazda im kaže: “Ta majstori, da vam nisu ovo prozori malo uski, čini mi se da su kod komšije širi!“. Izmere majstori prozor kod komšije 1,80.m. širine, dok ovi što je Miloš merio 1,30.m.širine. Nije bilo druge, nego da se zid ruši i da se ponovo razmere prozori. A Miloš da bi opravdao sebe kaže gazdi: “Gazda, jesi sam reko da oćeš francuske prozore, što nisi reko da oćeš engleske, sad nebi morali da danguebimo i da rušimo zid!“.

 

PARE ILI RUŠIM ZABAT

            Zidao Miloš kod nekog gazde u Tomaševcu na staroj kući zabat, pa pred veče kada je završavao zabat vidi on da će zabat da padne, zove gazdu i kaže mu: Gazda daj pare ili rušim zabat!“, gazda mu kaže da siđe dole da večeraju da nešto popiju i da će mu dati novce. “Ja sam čuo da si ti težak na isplatu, davaj pare ili rušim zabat!“, gazda ga opet zamoli da siđe dole i da će mu dati novce.

„E, kad ne daš pare, onda rušim!“. Miloš se skloni a zapat se sruši. Siđe Miloš dole kupi alat i kaže gazdi: “Kad ne daš pare, eto ti pa zidaj sam zabat!“.

 

DOMAĆINE ZAMANDALI SLAVU

            Jednog dana ode Miloš sa još jednim da čestitaju krsnu slavu deda Milosavu. Milosav ih primi u kuću, slatko, kafa, donese im i rakije, Proba Miloš rakiju, vidi on da je rakija jako slaba, koja uglavnom služi za grejanu, pa pita domaćina: “Jeli domaćine, imaš li ti bolju rakiju!“, Milosav kaže da nema bolju, a Miloš kaže: “Ako nemaš bolju rakiju, onda zamandali slavu!“.

 

PI ZEMLjO ĐOLOVIĆ PLAĆA

Čim se doselio u Putnikovo (1954), Dragoslav Đolović se zaposlio u tada društvenom preduzeću „BANAT“ u stočarstvu, koje je imalo farmu krava na udaljenosti od kilometar i po od Putnikova idući prema Uzdinu. Svako jutro je nosio kolima (konjska zaprega) mleko u mlekaru u Uzdin. Jednom prilikom prko noći padne velika kiša, te je ujutru plivala voda po putu. Bez obzira na loše vremenske uslove mleko je moralo da se nosi u mlekaru. Negde pred samu Uzdinsku prugu, gde su bile velike rupčage, konj se uplaši, te kola upadnu u neku rupu i prevrnu se, tako se prospe jedanajest kanti mleka po 20.litara. Odmah dođu radnici sa farme da pomognu, a Dragoslav misleći da će morati da plati prosuto mleko u onoj ljutini kaže: “Pi zemljo Đolović plaća!“.

Dragoslav se kasnije zaposlio u Beogradu odakle je otišao u zasluženu penziju.

 

ŠIFONjER

U preiodu stabilne privrede, naročito od 1980–1990. godine, radnici zemljoradničke zadruge „Jedinstvo“iz Uzdina redovno su u zimskom periodu kolektivno išli na more po nedelju dana, gde su odsedali u nekom od tamošnjih hotela. Naravno, radnici su svoj zasluženi odmor koristili razgledajući okolinu, igrali su šah, domine, karte, a bilo je i onih koji su voleli dosta da popiju. Dolazi tako odnekud u hol hotela Dragan Bićanin dobro podnapit, stane kod šanka i kaže: “Molim jedan šifonjer!“. Konobarica ga začuđeno gleda, on ponovo kaže: “Šta me gledaš, daj bre jedan šifonjer!“, konobarica mu onda kaže: “Izvinite gospodine, nije ovo salon nameštaja, ovo je hotel!“, na to će Dragan: “Ma nemam pojma znam da je neki nameštaj!“. Onda su njegovi drugari objasnili konobarici da on ustvari hoće čašu belog vina, čašu kisele vode i jednu praznu čašu, tako da on sam pravi mešavinu, i da se to kod nas u Banatu zove „nameštaj“.