.

 

PUTNIKOVO ZA VREME II SVETSKOG RATA 1941–1945

 

            Još pre napada okupacionih snaga na kraljevinu Jugoslaviju, krajem 1940.  i početkom 1941. godine, za potrebe vojske od stanovništva su uzimani konji. Postoji spisak davaoca konja za 3. bateriju 13. samostalnog artiljerijskog diviziona za mesto Kovačicu. Oni koji su davali konje dobijali su potvrdu da će im biti plaćena odšteta: za jednog konja 310din. Što se Putnikova tiče nema podataka kome su sve uzeti konji, ali postoji potvrda da su Jovanu Ostojiću uzeta dva konja koja mu nikada nisu ni vraćena ni plaćena. Isto je prošao i Dragutin Stanković (njemu je uzet jedan konj).      

            Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije iz Putnikova u zarobljeništvo u Nemačku je odvedeno devetoro stanovnika koji su tada služili vojsku: Nikola Stanković, Ljubomir Mitrić, Jovan Ostojić, Vladimir Milić, Jovan Pejić, Jovan Kozarević, Danilo Pavlović, Milan Kinđić i Mihajlo Stojanović. Zarobljeni su u različitim krajevima Jugoslavije (Nikola Stanković i Cvetko Lazić u Beogradu, Jovan Pejić u Valjevu, Milan Kinđič u Kragujevcu itd,), Nikola stanković i Cvetko Lazić su bili raspoređeni na položaj u Beogradu u palati „Albanija“ gde je prilikom bombardovanja Beograda Nikola Stanković ranjen. Većina zarobljenika iz Putnikova su dovedeni u Pančevo, odakle su prebačeni u Tamišvar (Rumunija), Cvetko Lazić je prilikom transporta za Temišvar, kod Mramorka na jednoj krivini iskočio iz voza, te se tako spasao zarobljeništva. Dosta njih koji su mobilisani u jugoslovenskoj vojsci uspelo je da izbegne zarobljeništvo, te su se kasnije priključili narodno oslobodilačkom pokretu.

            Kada su stigli u Temišvar, zarobljenici rumunske nacionalnosti su pušteni kućama, tako da su dojavili porodicama zarobljenih u Putnikovo, da njih neće puštati, te da im se odnese hrana i odeća. Žene i majke zarobljenika iz Putnikova odmah su se organizovale i pripremile za put u Temišvar. Svako je nosio ono što je imao, i koliko je mogao da ponese. Od hrane uglavnom je nošena dimljena šunka, suvo meso, hleb iz furune, barena jaja, sir, luk itd. Od odeće: vunene čarape, donji veš, peškir, sapun, pribor za brijanje itd.

            Paraskeva Ostojić (baba Para), čiji je muž Jovan Ostojić odveden u zarobljeništvo, iako u godinama dosta se toga seća: „...Kada smo se mi žene spremile za put, Ilija Ninić nas je kolima odvezao do stanice u Despotovac. Odatle smo vozom došli do granice u Modoš. Tu nas je uhvatio mrak pa smo morale da prenoćimo. Sutra dan su nas prebacili preko Tamiša na rumunsku granicu, pa smo odatle vozom otišli do Temišvara. Tamo nas Rumuni koji su radili u polju odvezli do jedne napuštene ciglane koja je svuđ okolo bila ograđena bodljikavom žicom. Onda smo mi iza žice dozivali po imenima svoje, dok se nekako nisu sakupili. Pričali su da nemaju šta da jedu, da im Srbi iz Rumunije a i Rumuni po neki put donose hranu. Unutra je bilo puno močvara i bara. U jednoj bari je ležao mrtav konj, a Jovo mi je pokazao rukom: „vidiš Paro, to jedemo“. Onda smo mi pitali: kako to, ove iz Uzdina puštaju kućama a vas ne? Sve puštaju kući, samo Srbe i Crnogorce ne puštaju, kažu nam: Vas Srbe ako pustimo kući, vi će te odmah u šumu!... Dogovorili smo se da opet dođemo, ali su oni malo zatim prebačeni u Nemačku, tako da više nismo išli u Rumuniju.

            U zarobljeništvo Putnikovčani su ostali celo vreme rata. Najduže su ostali  Jovan Pejić (do septembra 1945.g.) i Nikola Stanković (do jula 1945.g.)

.
Zarobljenici iz Putnikova 1941. godine

 U vezi sa ovim interesantno je to, da  kada su zarobljenici došli kućama posle oslobođenja, nove vlasti u početku nisu ih priznavale kao borce, odnosno, nisu imali status borca.

           Neki Putnikovci kada su čuli da će doći Nemci u Uzdin a samim tim i u Putnikovo napustili svoje kuće i sklonili se na Đal. Međutim za tako nešto nije bilo razloga. Po pričanju starijih meštana u Putnikovo su došla dva nemačka oficira na motoru sa bočnom prikolicom. Decama su delili slatkiše a okupljenim meštanima su govorili da se ne plaše, da ne pružaju opor i da slušaju sva naređenja okupacijskih vlasti.

            Odmah po dolasku Nemaca, u Uzdin je organizovan zbor građana, koji je održan ispred opštine. Na ovom zboru je bilo i dosta meštana iz Putnikova. Jedan od njih je i Radosav Vučetić koji kaže:“ Nemci su narodu govorili:...da rat još nije završen, da budu mirni i da ne pružaju otpor nemačkim vlastima, već da poštuju sva naređenja nove vlasti, te da im se u tom slučaju ništa loše neće desiti.

            Jedna od naredbi okupacijskih vlasti bila je i „RADNA OBAVEZA“ (kuluk). Na radnu obavezu su obično išli muškarci koji su izvodili radove za potrebe Nemačke vojske (kopanje kanala, popravka puteva, javnih zgrada i dr.). Na radnu obavezu se išlo i u okolnim mestima (Botoš, Kačarevo, Pančevo itd.). Radosav Vučetić je išao mesec dana na radnu obavezu u Botoš na trasiranje aerodroma. Na radnu obavezu se radilo i na njivama koje su obrađivane za potrebe okupacijske vlasti (oranje, setva, žetva, branje kukuruza). Na žetvu i branje kukuruza su išle i žene pa je baba Para i danas ljuta na Živka Pejića (starešina sela) što je i nju slao na radnu obavezu, muž joj u zarobljeništvo a ona ostala sa dvoje male dece. Baba Para danas kaže: „Ovi su mi govorili (meštani) da idem da se žalim u opštinu, a ja im kažem: nesmem, bojim se vikaćedu na mene! Šta ću, bojala sam se. Ipak sam otišla u opštinu, lepo su me primili i nisu vikali na mene i oslobodili me od radne obaveze“.

            Pored radne bila je i takozvana „RATNA OBAVEZA“. Ratna obaveza se sastojala u tome da svako domaćinstvo u zavisnosti od svoje ekonomske moći, mora dati određenu količinu žita, kukuruza, vune, tovljenike (svinje), pasulj, krompir itd. Pošto za ovo nema pisanih podataka, meštani kažu da su nemci određivali obavezu prema svojoj proceni, i da nisu bili mnogo zahtevni, te su meštanima i Uzdina i Putnikova dosta gledali kako to narod kaže:“ kroz prste“.

            Na svu sreću nemački vojnici nisu često dolazili u Putnikovo te se život odvijao onako kako su to zahtevali ratni uslovi. Meštani su normalno obavljali svoje radove u polju, i kod kuće. Preko svojih predstavnika komunicirali su sa

.
Deca iz Putnikova za vreme rata 1944. godine

okupacijskim vlastima, gde su im kao posrednici bili nemci Šubert i Ulmer. Za sve vreme rata muzike i veselja nije bilo. Po naređenju okupacijskih vlasti meštani su uveče na prozore stavljali ćebad ili ponjave ko je već šta imao. Škola je normalno radila.

            Kapitulacijom Italije (1. septembra 1943.g.) rat u Jugoslaviji poprimio je nove odlike. Došlo je do velikih priliva novih boraca u redove narodnooslobodilačke vojske Jugoslavija (NOVJ). Oktobra meseca 1944, godine, počinje vojno sadejstvo Sovjetskih i Jugoslovenskih snaga za oslobođenje severnih krajeva Jugoslavije. Istog meseca je oslobođen Beograd. Jugoslovenska vojska je osnovala „Sremski front“ i preuzela oslobađanje drugih delova Jugoslavije.

            Što se Putnikova tiče za ovaj period Milan Radovanović je zapisao sledeće:

„ 4. oktobra 1944. godine sekretar Narodno oslobodilačkog odbora, Stefan Babić formirao je NOO u Uzdinu i Putnikovu. Za predsednika NOO u Putnikovu je izabran Mladen Milovanović, a za članove odbora izabrani su: Arkadije Subotić, Aleksa Lazić, Pavle Milovanović, Vojislav Bebić i kao sekretar Milan Radovanović.

      Za vreme rata stanovnici Putnikova iako pritisnuti obavezama prema okupacijskoj vlasti, živeli su dosta skromno, s obzirom na ratno okruženje. U odnosu na gradsko stanovništvo gde se hrana delila na tz. „kartice“, meštani Putnikova nisu imali većih poteškoća oko hrane. Koliko god da je rodilo u bašti i na njivi, za njih je bilo. Ako je bilo nešto viška robu su razmenjivali na pijacama (Uzdin, Kovačica, Pančevo) te su se tako snabdevali deficitarnom robom (so, šećer, gas, duvan), Po pričanju meštana retko ko se bavio švercom.

      Vezano za ovaj period, karakterističan je slučaj koji je u svom rukopisu opisao Milan Radovanović:“...Oktobra meseca 1944. godine, došla je ruska vojska koja je sa velikim oduševljenjem dočekana. No kasnije , bilo je i negativnih pojava, kada su u Putnikovo došli Ruski begunci (dezerteri) koji su se uselili u kući Krsta Martinovića gde su pijančili i čuda stvarali.. Na mnoge molbe meštana jednog dana se u selo pojavi mlad Ruski oficir da izvidi slučaj u pratnji dva partizana. Kada je Ruski oficir stigao pre kućom Krste Martinovića, jedan od begunaca na mestu ubije kapetana. Kapetan je sahranjen u crkvenoj porti u Putnikovo, gde je šezdesetih godina prošlog veka izvršena eshumacija, a telo je prenešeno u Rusiju (SSSR). Dezerteri su uhvaćeni i streljani u Pančevu.