Odmah po dolasku podižući sebi
nove domove o nekakvim kulturnim aktivnostima nije moglo biti ni
govora.
Međutim,
čim su se malo sredili pored svakodnevnih
obaveza,
moralo je biti vremena za druženje i zabavu naročito
omladine.
U svom rukopisu Milan Radovanović kaže:
“Po završetku naseljavanja kada se stanje koliko toliko
sredilo,
pojavila se želja za organizovanjem kulturnog
života,
naročito u zimskom periodu kada ljudi nisu bili okupirani
poljoprivrednim radovima.
Pošto u naselju nije bilo škole a samim
tim ni učitelja ili bilo kakvog intelektualca,
morali smo se
snalaziti sami kako smo znali i umeli.
1928. godine formirana je dramska sekcija u okviru koje je
pripremljen pozorišni komad “Đido”
od Janka Veselinovića.
Oko
pripremanja komada mnogo su pomogli doktor Slavko Kamenković lekar
iz Uzdina i tadašnji šef železničke stanice u Uzdinu Vlastimir.
Sa
ovim pozorišnim komadom gostovali smo i održali nekoliko predstava
po okolnim mestima.
Od zarađenog novca kupili smo 7 komada tambura
za tamburaški orkestar.
Pošto od članova niko nije znao da
svira,
morali smo angažovati stručno lice,
učitelja koji je mogao da
ih osposobi da samostalno sviraju.
Kapelnik je bio neki Zaviša
Glogović iz sela Sravole koje se nalazi u rumunskom delu
Banata.
On
je svirao sve instrumente.
Rad
ovog društva bio je veoma uspešan,
tako da su i mnogo veća mesta
mogla da nam pozavide.”
U ovom kratkom osvrtu na kulturni život ne vidi se kako se ovo
društvo zvalo.
Nezvanično se na nekim mestima pominje kao
“Diletantsko društvo”.
U svojoj knjizi “Po ravnom banatu od 1935. godine autor Sveta
Milovanović kaže:
”...Mnogi stanovnici Putnikova su
aktivni članovi “narodne odbrane”
u Uzdinu.
Mnogo su učinili da se
njen rad u ovom mestu oseti.
Tamburaška sekcija narodne odbrane
isključivo je sastavljena od članova iz Putnikova."
Bilo kako bilo,
postavlja se pitanje gde su se odvijale kulturne
aktivnosti
kada u
Putnikovu nije podignuta ni jedna zgrada gde bi se mogle
upražnjavati kulturne aktivnosti.
Prema onome što je Milan
Radovanović pisao da su se crkvene aktivnosti održavale
(dok nije
podignuta škola a kasnije i crkva)
u kući Blagoja Gudovića,
te je
moguće predpostaviti da su se ovde održavale i kulturne
aktivnosti.
Kada je puštena u rad novopodignuta škola(početkom 1935.g.),
sve
kulturne aktivnosti i crkvene službe održavale su se u ovoj
zgradi.Tako su meštani najzad dobili prostoriju gde mogu da se
okupljaju.
U svom rukopisu Milan Radovanović kaže:
“...Škola je služila za sve. U školi su se održavale pozorišne i
druge predstave,
obavljane probe, održavale igranke, sednice,
skupštine i konferencije, a ujedno je služila za održavanje
verskih i crkvenih bogosluženja.
Tu se krštavalo i venčavalo a
održavali su se i razni tečajevi. No bez obzira na sve čemu je
služila, škola je uvek bila čista i uredna.
1937 godine osnovana je
“Narodna
knjižnica” i čitaonica koja je smeštena u školi.
Radila je
svako veče od 18-22
časa.
Tamburaški orkestar je tu održavao
probe,
čitali su se knjige i novine i razni časopisi,
a devojke i
mlade žene donososile su tu ručne radove i tu radile.”
Kada je
institucija “narodne odbrane”
prestala sa radom,
celokupna njihova
biblioteka od preko 500
knjiga predata je narodnoj knjižnici i
čitaonici,
koja je poslužila kao osnov na širenju kulturno
prosvetnog rada u Putnikovu.
Na osnovu do sada izloženog vidimo dok nije podignuta škola da su
se kulturne aktivnosti i crkvene službe održavale u kući Blagoja
Gudovića gde su o većim praznicima održavane igranke i
priredbe,
zašto su morali plaćati zakupninu.
Kada je škola podignuta
meštani su sa
još većim elanom pripremali pozorišne komade,
radila
je biblioteka sa čitaonicom,
igranke su se održavale svake nedelje
i praznicima.
|
. |
 |
|
Samarjanski tečaj 1938. godine |
|
.. |
U okviru kulturno prosvetnih aktivnosti pored biblioteke sa
čitaonicom iste godine 1937.
osnovan je školski odbor društva
crvenog krsta.
O ovome Milan Radovanović kaže:
“U proleće 1938. godine održan je tromesečni tečaj prve
pomoći
(Samarjanski tečaj)
u organizaciji društva crvenog
krsta.
Tečaj je vodio dr.
Slavko Kamenković lekar iz Uzdina.
Tečaj je
pohađalo 28
lica oba pola.
Tečaj je održavan svako veče,
a ispit je
održan meseca maja 1938. godine,
pred komisijom od 11
lekara iz
Petrovgrada
(1935 godine,
Veliki Bečkerek)
čiji su svi polaznici sa
uspehom položili.”
Negde u to vreme
(između 1935.
i
1940.
godine)
u
Putnikovu se doselio Svetislav Vaškić sa svojom porodicom,
te je
u Putnikovu otvorio kafanu koja je radila do 1954.
godine kada se Vlaškić odselio za Zrenjanin.
Tako
su i stariji meštani imali gde da izađu,
da se
opuste,
da uz
čašicu malo proćaskaju.
Najzad je selo malo živnulo,
posle napornih poljoprivrednih radova
imali su gde da izađu,da se malo opuste.
S obzirom na broj stanovnika (1948.
g. 190 stanovnika) dramska
sekcija u Putnikovu imala na repertoaru zaista inpozantan broj
pozorišnih predstava, za ovu priliku navešćemo neke koje su
najčešće izvođene:
Dido,
Kir Janja,
Gospođa ministarka,
Ljubavno pismo,
Sumnjivo lice,
Laža i paralaža,
Pokojnik,
Zajednički stan,
Ožalošćena porodica,
Vlast,
Pop Ćira i pop Spira,
Seobe,
Izbiračica,
Ženidba
i udadba,
Jazavac pred sudom,
Čarlijeva tetka,
Zla žena.
Puni samopouzdanja radili
su sa voljom željni zabave i druženja.Sa decom su radili učitelji
dok je sa omladinom radio neumorni Milan Radovanović.
U
početku su priredbe i pozorišne predstave održavane u samom
selu,
dok su kasnije sa pozorišnim predstavama obilazili okolna
mesta,
sakupljajući tako novac za izgradnju doma kulture.
U to
vreme,
posle oslobođenja u svim mestima naše opštine formirana su
kulturno prosvetna društva.
Tako je i u Putnikovu 9.
januara
1951.
godine,
održana osnivačka skupština kulturno prosvetnog društva gde
je doneta odluka da ovo društvo zvanično nosi naziv KPD “Branislav
Nušić” Putnikovo.
Na ovoj skupštini je usvojen i nov status
društva,
i izabrana je uprava čiji je prioritetan zadatak bio
izgradnja doma kulture.
O pripremama za izgradnju i o samoj izgradnji doma kulture u svom
rukopisu Milan Radovanović kaže:
“Kod mesnog odbora postojao je fond od lokalnih prihoda u iznosu
od 60000.din,
a takvih prihoda je bilo više,
pa je rešeno da se svi
ti prihodi upotrebe za podizanje doma kulture.
Tako je do kraja
1951. godine u blagajni kulturno prosvetnog društva bilo
143.261,50.dinara.
Iste godine nabavljeno je 40.000
komada pečene cigle.
1052 godine kupljena je građa.
|
.. |
 |
|
Nedovršena
zgrada doma kulture 1953. godine |
|
. |
 |
|
Са отварања Дома Културе 29. новембра 1953. гоидине |
|
. |
 |
|
Renovirana zgrada doma kulture 2004. godine |
|
. |
 |
|
Pozorišna predstava iz prve generacije koju je pripremio Milan
Radovanović |
|
. |
Iste godine društvo je dobilo nagradu za kulturno prosvetni rad u
iznosu od 10.000.din,
a od sreskog komiteta pomoć od
60.000.din.
30.maja 1952. godine pogođen je majstor za zidanje Miša
Mlinarček iz Kovačice.
Pogođeno je da majstor sazida dom i da
zgradu stavi pod krov po ceni od 63.000.din.
Radovi na izgradnji
počeli su 14.
juna 1952. godine,
i nisu prekidani dok zgrada nije
stavljena pod krov.
U nedostatku finansijskih sredstava,
radovi su
nastavljeni u proleće 1953. godine.
Novčana sredstva je obezbedio
komunalni odsek sreskog narodnog odbora.
Ovome je naročito doprineo
načelnik komunalnog odseka gospodin
Čekić,
koji je nesebično pružao svaku
moguću pomoć.
U režiji kulturno prosvetnog društva obavljeno je
krečenje doma po ceni od 15.000.dinara.
Džakove za kulise poklonila
je kudeljara Pančevo.
Orman za biblioteku poklonio je sreski narodni
odbor.
G.
Čekić je dao novac za zavesu za pozornicu,
i za kupovinu
velike “Petromaks”
lampe od 500
sveća.
Stanovnici Putnikova
učestvovali su u svim pratećim radnjama:
Sami su izradili kulise za
pozornicu,
čišćenje terena oko doma itd.
Za podizanje doma kulture iz blagajne KPD-a,
utrošeno je
344.212.dinara.
Od strane saveza dobijena je pomoć od
450.000
dinara,
tako da je za izgradnju doma utrošeno oko
800.000
dinara.
Biblioteka je raspolagala sa 514
komada knjiga.
Svečano otvaranje doma obavljeno je 29.novembra 1953. godine,s
a
pozorišnom predstavom “Pokojnik” Branislava Nušića,
uz prisustvo
mnogobrojnih gostiju i velikim narodnim veseljem.”
Zgrada doma kulture ima 160m2
korisne površine.
Od prostorija ima
veliku salu sa izdignutom binom za priredbe i pozorišne
predstave,
uz koju je podignuto prostorija za presvlačenje učesnika
programa
”svlačionica”.
Na ulazu u zgradu doma je mali hodnik koji
razdvaja salu od čitaonice.
U svom programu rada kulturno prosvetnih društava,pored ostalih
recimo,interesantnih su ciljevi knjižnica i čitaonica,gde se
između ostalog kaže:
Kulturni život u ovom malom mestu bio
na zavidnom nivou,
i mogao
je poslužiti za primer ostalim mnogo
većim mestima u Kovačičkom srezu.
Ova generacija amatera radila je do šezdesetih godina prošlog
veka,
možda i koju godinu kasnije,
ali uglavnom kako se ko
zapošljavao u okolnim gradovima tako je i napuštao amaterski rad u
dramskoj sekciji.
Njihova mesta zauzimale su mlađe generacije
doseljenika iz Srbije,
Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
Ipak ova
generacija je postigla najbolje rezultate u sferi pozorišnog
stvaralaštva u Putnikovu.
U pripremanju pozorišnih komada sa omladinom i odraslima najviše
je radio Radovanović Milan preko 30
godina
(1928-1960).U
Putnikovu su se pozorišne predstave davale sve do otprilike 1966.
godine,
kada dolazi do masovnije pojave radija i televizije.
Od ovog
perioda sve je manje bilo pozorišnih predstava,
da bi sedamdesetih
godina potpuno nestale sa scene.
Nešto malo duže su se zadržale
dečije pozorišne predstave do 1980. godine,
do odlaska učiteljice
Gordane.
I kasnije su učitelji davali priredbe sa dečijim
predstavama ali znatno ređe,
a u poslednje vreme nikako.
U periodu od 196?-1970 godine pozorišne predstave sa omladinom i
odraslima pripremali su Velimir Lazić sa učiteljima Adamom i
Gordanom.
U ovom periodu došlo je do smene generacije što se pozorišta
tiče,
te su pored nekih članova što su ostali iz stare garde u
pozorišnim predstavama igrali i učitelji Adam i Gordana.
