.

 

PODIZANJE KUĆA

 

         Milana Radovanović u svom rukopisu ovaj period opisao je na sledeći način:

         „Posle dodele zemlje agrarne vlasti su bile voljne da doseljenike nasele u produžetku Uzdina sa istočne strane pored pruge. Pošto je tu zemljište bilo u privatnom vlasništvu, agrarne vlasti su vlasnicima tog zemljišta davali veće površine na drugom mestu u zamenu za njihovo zemljište. Vlasnici zemljišta koje je trebalo da se da u zamenu odbili su to, i potpomognuti opštinskim vlastima, počele su delegacije i deputacije (i do 50 članova) da opsedaju Ministarstvo agrarne reforme tražeći da se doseljenici presele na drugo mesto. Nemajući kud agrarne vlasti dodelile su lokaciju za podizanje kuća na

.
Najstarija kuca u Putnikovu

Najstarija kuća u putnikovu, 1926. godine

Kuću podigao Milan Milovanović

.

Šupa za kola i poljoprivredne alatke, štala odakle se ulazilo na tavan

uzdinskom pašnjaku zvanom „Bunari“ udaljenom od Uzdina 4km. Lokacija nije

 odgovarala jer je smeštena u dolini gde su podzemne vode veoma blizu. Ali boljeg nije bilo, pa je novembra meseca 1924. godine, komisija iz agrarnog ureda napravila skicu i kočićima obeležila i podelila doseljenicima potkućnice. Pošto je zima bila na pragu ništa se nije moglo raditi pa je sve odloženo za proleće iduće godine.“

         Ako pogledamo prilog 42 (geodetski snimak iz 1933.g.) vidimo da prilikom prvog razmeravanja placeva meštani su predvideli da odmah na ulaz u selo ostave parcele za opštinu (gde je danas kuća Radoja

Andrića br. 48002/28.), a parcele br. 48001/30. i 48002/31. za školu i crkvu gde je danas kuća Dragoslava Andrića. Međutim prilikom ponovnog razmeravanja u proleće 1925. godine, meštani su se očito predomislili i podizanje kuća su počeli sa severne strane sela gde je prva kuća podignuta na parceli br. 48002/120, a odprilike na sred tada zamišljenog sela ostavili su mesto za centar sela (gde je kasnije izbušen bunar, a ostavljeno je mesto gde se danas nalaze dom kulture, crkva i škola.

       U svom rukopisu Milan Radovanović kaže da je prvu kuću podigao Luka Lazić br. 4802/120. (vidi prilog 42). Tako su udareni temelji novoj koloniji koja će nekoliko godina kasnije dobiti ime Putnikovo.

          I pored toga što su doseljenici dobijali kredite za građevinski materijal

.

Luka Lazic sa porodicom

Luka Lazić sa porodicom

(dugoročni kredit na 10. godina.) i pozajmice u novcu za majstore (kratkoročni kredit), izgradnja kuća je tekla dosta sporo. Doseljenici iz Mađarske bili su povezani

 jakim rodbinskim vezama, tako da su neki živeli u zajednici sa svojim roditeljima koji su već podigli svoje kuće, tako da nisu žurili da podignu svoje kuće.

         Prve kuće u Putnikovu su pravljene od zemlje. Zidovi su nabijani sa zemljom, te meštani ovakve kuće zovu „NABOJAČE“ ili „KUĆE OD NABOJA“. Kuće su pravougaonog oblika širine 5–6m. i dužine 15–18m. U temelj je stavljana pečena cigla velikog formata. U zemlju se išlo sa 5 redi a izvan zemlje 3–5 redi. Kada je sazidan temelj na njega su šalovane daske širine do 20cm. koje su podupirane drvenim stubovima, tako da je unutrašnja širina spoljnih (nosećih) zidova iznosila 50–60cm. dok su unutrašnji zidovi bili debljine 30cm. Između šalovanih dasaka sipala se sveža zemlja koja je kopana u neposrednoj blizini (obično u bašti) kuće. Zemlja je nasipana između dasaka do vrha u visini do 50cm. Na tako pripremljenu zemlju nasipan je tanji sloj pleve, pa se drvenim maljevima (nabijačima) specijalno pravljenim za tu svrhu zemlja nabijala otprilike do pola šalovanih dasaka po visini, s tim što se po potrebi zemlja prilikom nabijanja kvasila vodom. Zatim se ponovio isti postupak tako da se nabijena zemlja izravnala sa šalovanim daskama. U daljem postupku daske su se podizale uvis (naviše) i ceo postupak oko nasipanja i nabijanja zemlje ponavljao se sve do određene visine, najviše do 2,5m. tako da je visina unutrašnjih zidova iznosila 2,40m. Ove kuće su bile nešto niže od današnjih standarda gde unutrašnja visina ide i do 2,80m. Interesantno je da su zidovi podizani u celosti bez otvora za vrata i prozore. Tamo gde su trebali da budu vrata i prozori u gornjoj visini postavljane su drvene gredice te se postupak nabijanja zemlje nastavljao dalje. Kasnije posle izvesnog vremena kada se nabijena zemlja malo slegla i osušila pristupilo se probijanju otvora za vrata i prozore. Kuće su obično podizane leti kada nema kiša i kada je nivo podzemnih voda nizak, Na gotove zidove postavljana je krovna konstrukcija (tesana građa – grede širine 10 – 12cm i visine 15 – 18cm. dužine 6 – 6,50m. Krov je podizan na dve vode za falsovanim crepom. Kuće su obično po dužini iz dvorišta bile okrenute ka jugu, dok su im čeoni delovi bili u pravcu istok – zapad.

         Za podizanje kuća bilo je potrebno dosta ljudi, pa su meštani pomagali jedni drugima putem mobe. Kuće „NABOJAČE“ su gradili majstori iz Kovačice i Padine.

         Prve kuće koje su podizali doseljenici iz Mađarske na novoj koloniji, po rasporedu prostorija bile su istog tipa kao i u Mađarskoj. Tipičan model za seosku kuću koja je imala raspored prostorija u nizu soba, kuhinja, soba, a u produžetku štala koje je po površini bila nešto veća od velike sobe. U produžetku, odmah uz štalu ju je podizana manja šupa (na jednu vodu) gde su se sklanjala kola i poljoprivredne alatke. Neki su podizali kuće tako što su sobe bile zajedno jedna uz drugu, pa kuhinja i štala. Poneki su imali prostoriju između kuće i štale koja je bila nešto manja od sobe i u njoj se držala hrana

.

Jedina kuća na lakat, podignuta 1936.

.

Kuća od čerpića sa širokim remom "kong"

.
Presvučena nabojača na "kong" sa letnjom kuhinjom. Odmah do kuhinje je ulaz u predsoblje koje razdvaja dve sobe.
.
Paraskeva Ostojić – Lazić pred svojom kućom

za stoku i zimnica, a odatle se ulazilo na tavan. Ovaj deo prostorije meštani su zvali „komora“. U Putnikovu je u to vreme samo jedna kuća urađena na takozvani „lakat“ (Stevan Hubarević). Kod ove kuće do ulice su bile dve sobe jedna do druge, dok je u dvorištu bilo predsoblje, kuhinja i štala. Odmah iza štale, odnosno šupe, odlagalo se stajsko đubrivo, a tu je bio sazidan i poljski WC. U dnu dvorišta je sazidan svinjarac i kokošinjac. Takođe u zadnjem delu dvorišta bili su sadeveni stogovi sena, slame i tuluzine, a u krug (u vidu kupe) slagale su se čutke (šapurine) koje su služile zimi za ogrev. Kotarke su u prvo vreme bile manje, i podizane su na stubovima od pečene cigle (oko 60 cm. od zemlje), pravljene su od drveta i služile su su za skladištenje kukuruza. Kasnije su kotarke postavljane na ozidane svinjarce od pečene cigle. Do ulice, deo dvorišta i deo bašte meštani su ograđivali zidom od naboja a kasnije od pečene cigle. Oni koji su malo kasnije podizali kuće, uz kuću do ulice zidali su kuhinju, dok ona prostorija koja je bila predviđena za kuhinju (koja je razdvajala dve sobe) služila je kao predsoblje sa prezidanim špajzom. Po dužini kuće sa južne strane onog dela koji je služio za stanovanje (bez štale) izvučena je nadstrešnica. Neke kuće su imale širok trem koga su meštani nazivali „kong“. Na kraju natstrešnice ili konga ponegde je bila ozidana ostava (od pečene cigle ili betona – 1m3) gde se skupljala kišnica, koja je uglavnom služila za pranje veša, a ukućani su sa njom prali kosu.

         Kuće su spolja krečene u belo dok su zidovi iznutra farbani u nekoj drugoj boji. Sobe su iznutra obavezno molovane. Soba do ulice je bila nešto veća od one druge (stražnje) koja je obavezno imala dva manja prozora. Ova soba je bila lepo uređena i služila je za prijem gostiju i za spavanje. Opremljena je lepšim i kvalitetnijim nameštajem. Obično su u njoj bila dva kreveta sa visokim nogarima, šlingovanim uštirkanim čaršavima debelim dunjama i čipkanim prekrivačima, veliki orman, sto stolice i kanabe za sedenje. Na zidovima su bile uramljene porodične fotografije, slavska ikona i ogledalo ukrašeno vezenim peškirom. Na prozorima su bile uštirkane zavese.

         U ovim kućama (nabojačama) podovi su bili od nabijene zemlje koji su premazivani žutom zemljom (dosta peskovita glina) koja je donošena sa „Đala“. Malo imućniji domaćini su u gostinjskoj sobi imali urađen drveni pod (patos).

         U kuhinjama se kuvalo na ozidanim pećnicama od presne cigle do pojave limenih šporeta. U kuhinji je bila još stalaža za sudove a u uglu dve kante za vodu i lavor za umivanje.

         Druga manja (stražnja soba) služila je za svakodnevni život kao dnevna soba a i za spavanje. I u ovoj sobi je ponegde bio šporet koji je služio za kuvanje i za zagrevanje sobe. U većini slučajeva u ovoj sobi je bila ozidana

.

Zidana peć za pečenje hleba.

Žarila se iz špajza  (ogrizna slama). Služila je i za zagrevanje sobe

 visoka peć koja je služila za pečenje hleba a ujedno se sa njom zagrevala soba. Ova peć se ložila (žarila) iz kuhinje ili špajza. Najčešće se peć žarila ogrizinom ili slamom. I u ovoj sobi su bila dva kreveta ali sa posteljinom od jednostavnijeg materijala. Orman sto, stolice, na zidovima porodične fotografije i sat. Prostorije su se osvetljavale sa lampama na gas (petrolej). Lampe su bile staklene i visile su na zidu. Kvalitetnije lampe i naravno skuplje, lepo ukrašene pravljene su od porculana i visile su na plafonu.

         Dugo godina (do 1960) selo nije imalo trotoare niti staza pored kuća. Tako da je u vreme obilnih kiša bilo gotovo nemoguće proći kroz selo od velikog blata, te su meštani išli u selo samo u krajnjoj nuždi. Zato je svaka kuća ispred ulaza imala „čistač za obuću“ koji je napravljen obično od kakvog gvozdenog predmeta.

         Kuće „nabojače“ su zbog podzemnih voda i poplava često puta urušavane, pa su ih meštani gde je to moglo podziđivali pečenom ciglom. Nekimeštani su zbog urušavanja ponovo zidali kuće, po dva, pa čak i po tri puta. Interesantan je podatak da je jedinu kuću u Putnikovu u to vreme (1931.g.) podigao Marko Vučković od pečene cigle (Marko je bio zaposlen u Beogradu). Od 1956. godine meštani počinju da zidaju kuće od tvrdog materijala (pečene cigle). Ove kuće su zidane sa širokim tremom na „kong“.

         Od 1953. godine, Putnikovo masovnije počinju da naseljavaju doseljenici iz SR. Srbije (kosanički kraj). Kuće su zidali uglavnom od presne cigle (čerpić) velikog formata, dok su neki podizali nabojače. Dosta njih je iz srbije donelo kompletnu građu za kuću te su podizali kuće onakve kakve su imali u Srbiji

Kuća sa uređenom ulicom. Vlasnik Ljiljana Ostojič-Nadimović

.

Savremena kuća sa uređenim dvorištem.

Vlasnik Ranko Stojanović

.

takozvane „Letvare“. Ove kuće su podizane tako što se na temelj od kamena postavlja drvena konstrukcija sa stubovima između kojih se sa spoljnje i unutrašnje strane  iskuju letve od tvrdog drveta pa se prostor između letava

napuni dobro izmešanim blatom sa dosta pleve. Kasnije se sve to oblepi blatom spolja i iznutra. Danas (2004) u Putnikovo ima 15 kuća od naboja, 16 kuća od čerpića i tri letvare. Od ovog broja samo u 8 kuća ne stanuje niko.

         Od 1970. godine, počinje masovnija izgradnja planskih kuća od čvrstog

materijala (armirani beton, kamen, pečena cigla, blokovi), tako da selo danas

ima sasvim drugačiji izgled u odnosu na period formiranja sela. Danas se kuće grade po najnovijoj tehnologiji koje su veoma funkcionalne i udobne za stanovanje. U novije vreme meštani obično zidaju letnje kuhinje kao posebne zgrade u dvorištu.

Po poslednjem popisu stanovništva od 1. 4. 2002. godine, u Putnikovu ima 130 kuća, od toga 96 kuća je od tvrdog materijala.