.

  

   IZGRADNJA INFRASTRUKTURE

 

   Od objekata namenjenim javnim potrebama pre II sv. rata izbušen je javni bunar sa vodom za piće, podignuta je škola i crkva. Posle II sv. rata, je 1953. godine podignut dom kulture, 1961. godine vatrogasni dom, 1981. godine zgrada nove škole, 1986. godine ambulanta.

Razvoj saobraćajne mreže je od vitalnog značaja za razvoj, pre svega privrede, koja utiče na razvoj društva uopšte.

 

Drumski saobraćaj

Za ovo malo mesto od izuzetnog je značaja razvoj drumskog saobraćaja kako u našoj opštini, tako i u široj okolini.

Krajem 1966. godine održan je sveopšti zbor građana (referendum) u Kovačici na kome su radni ljudi i građani odlučili da se formira fond za izgradnju puteva i školskih objekata. 8. decembra 1966. godine Skupština opštine Kovačica na zajedničkoj sednici donela je rešenje o obrazovanju inicijativnog odbora za utvrđivanje prioriteta izgradnje škole i puteva. Realizacija ovog programa bila je predviđena do 1971. godine, međutim, zbog oscilacija cena na tržištu građevinskog materijala, radne snage i drugih faktora, realizacija ovog programa trajala je punih 15 godina, do 1981. godine. Pošto je ovde reč o drumskom saobraćaju, sva mesta su povezana asfaltnim putem.

Kada je reč o Putnikovu, u izveštaju fonda za izgradnju puteva i školskih objekata skupštine opštine Kovačica za period od 1966-1980. godine piše sledeće: 

Deonica puta Uzdin-Putnikovo je put IV reda, dužine 3.589 m, građena je od 10. marta 1972. do 01. jula 1973. godine. Izvođač radova je bilo preduzeće za puteve Vojvodina put iz Novog Sada, pogon Pančevo iz Pančeva.

Finansiranje ovog posla vršeno je u celosti iz sredstava fonda za izgradnju puteva i školskih objekata skupštine opštine Kovačica u fiksnom iznosu od 234.000.000 starih dinara. U ovom iznosu nije navedena širina puta koja iznosi 5m.

Inače, povodom izgradnje ovog puta (Uzdin-Putnikovo) predhodila je burna rasprava meštana. Naime, oko izgradnje ovog puta postojale su dve varijante. Prva varijanta je bila da put prođe posle ulaza u selo kroz Davidovu ulicu i kroz centar. Druga varijanta je bila da put prođe jednim delom kroz Bosansku ulicu, zatim kroz Stankovu ulicu do centra sela (prilog 1.). Povodom ovoga sazvan je zbor građana na kome se razvila žestoka rasprava. Međutim, stanovnici iz Bosanske i Stankove ulice su bili u većini, te je prihvaćena druga varijanta, odnosno da put prođe kroz Bosansku i Stankovu ulicu do centra sela.

Ako pogledamo prilog br. 1 vidimo na skici ovog puta da odmah na pedesetak metara od pruge ka Putnikovu napravljena je blaga krivina tako da put prolazi pored same pešačke staze. Na ulazu u selo takođe je napravljena blaga krivina da bi put mogao da prođe kroz sredinu Bosanske ulice. Naravno, i laiku pada u oči da ove krivine nisu bile potrebne i da je put i da je put mogao da ide pravo do Uzdinske pruge do ulaza u selo. Međutim, pošto u ovom delu gde je trebalo da prođe put, po celoj dužini od pruge do ulaza u selo, površina zemljišta je niža (uvala) u širini od oko 50 m i dubine od jednog metara od površine zemljišta njiva sa obe strane. Meštani Putnikova su se protiv ovog rešenja bunili jer je trebalo povaditi jedan red topola kod pešačke staze. Međutim investitor je bio neumoljiv, pravdajući se činjenicom da nema novca i da je ovo jedino rešenje. Prvo je prodat jedan red topola a kasnije i drugi. Mesna zajednica je dala te pare Putnikovu, te su meštani sa tim novcem ogradili groblje (žičana ograda sa gvozdenim stubovima).

Kada je prošao asfaltni put, pešačka staza se više nije koristila, te je zarasla u travu, što je i danas tako.

.

Asfaltni put od Uzdina do Putnikova 1978. g.

Levo pored drvoreda topola je pešačka staza zarasla u travu. Kasnije 1983.g. je izvađen i ovaj red topola čime je zbrisan najlepši deo prirodne lepote u ovom kraju

.

Asfaltni put Putnikovo-Uzdin i most na kanalu, jesen 1978. godine

Čim je izgrađen asfaltni put u Putnikovo je 1973. godine stigao prvi autobus. Zbog malog broja putnika autobus je dolazio dva puta dnevno, uglavnom zbog učenika (ujutru u 7 časova i posle podne u 14 časova). Danas autobus dolazi ujutru u 6 i 7 časova i posle podne u 13 i 14 časova. Autobusi su vlasništvo autotrannog preduzeća Pančevo iz Pančeva.

Da meštani nisu imali razloga za prepirku i žučnu raspravu kroz čiju će ulicu proći put, pokazalo se već u narednih tri godine. Tačnije, u jesen 1976. godine asfaltirana je Davidova ulica. U proleće 1977. godine završeno je asfaltiranje puteva kroz centar sela i preostalog dela Stankove ulice, dok za preostali deo Bosanske ulice nije bilo novca, te je kasnije urađena kaldrma. Ovi naknadno urađeni putevi su širine 3 metara, kao i kaldrma čija je dužina 200m. Kasnije je urađena kaldrma (kocke od kamena) dužine od oko 1m od ulaza u selo u severnom delu Stankove ulice idući letnjim putem prema Đalu. Ovo je urađeno zbog toga što se u kišnom periodu  prilikom ulaska u selo unosilo traktorima mnogo blata a tu se zbog niskog terena zadržavala voda, te se iz njiva sa teretom nije nije moglo proći. Sve ove naknadne radove finansirala je mesna zajednica Uzdin. I danas na području opštine Kovačica postoje mnogo već mesta od Putnikova gde ima dosta neasfaltiranih ulica (letnj put). Tako putnikovci često puta imaju običaj da u šali kažu, odnosno da se hvale kako smo jedino mesto u opštini koje ima sve asfaltirane ulice, što u stvari i jeste tako.

U toku sezonskih radova, Bosanska ulica je najviše opterećena, pa su meštani iz ovog dela ulice preko 20 godina muku mučili da se i ovaj deo asfaltira. Tek 1998. godine i ovaj deo ulice je asfaltiran (200m dužine i 3m širine). Asfaltiranje ovog dela puta finansirala je dve trećine mesna zajednica Uzdin i jednu trećinu fond za puteve skupštine opštine Kovačica. Ovaj deo posla isposlovali su Ranko Stojanović, odbornik sela i Đorđe Milosavljević predsednik izvršnog odbora SO Kovačica.

 

Trotoari

1960. godine ukida se srez u Kovačici a sedište opštine se premešta iz Uzdina u Kovačicu. Te godine na zahtev meštana opština je dala ciglu da se u selu postave trotoari (staze od cigala širine 1m). Trotoari su postavljeni kroz centar sela, na ulazu u selo, na putu za Uzdin i na bočnim stranama placeva koji se nalaze na uglovima ulice. Što se tiče  ulica, svako domaćinstvo je bilo dužno da na ulici pored kuće napravi stazu od cigala. U novije vreme ima dosta domaćinstava koji su ispred kuće napravili betonske staze. Od kako je kroz selo prošao asfaltni put, mešani uglavnom idu asfaltom, te ima dosta staza koje su zarasle u travu. Pošto je u tom periodu (1960) mesto na kome je locirano selo uglavnom bilo močvarno i podvodno, ovi trotoari su kud i kamo olakšali posao meštanima. U perodu velikih kiša, naročto u proleće, kroz selo se od blata jednostavno nije moglo proći.

1966. godne meštani su upriličili da se pešačka staza od Putnikova do Uzdina presvuče betonom. Radove na ovoj stazi finansirala je mesna zajednica Uzdin. Betoniranje je počelo u jesen 1966. godine a završilo se u proleće 1967. godine. Betoniranje je rađeno ručno, gde su se izvlačile betonske kocke jedna do druge površine 1m2. Kada je urađena pešačka staza do Uzdina i trotoari po ulicama, meštani su imali običaj da kažu: Sada i u crkvu možeš otići u papučama po najvećoj kiši.

 

Elektrifikacija

1957. godine u selu  je sprovedena elektrifikacija. U centar sela je postavljen transformator a električna mreža je sprovedena po ulicama sa impregniranim drvenim banderama. Prvi stanovnik koji je uveo struju u kuću bio je Aleksa Lazić. U početku je električna mreža bila monofazna, pa se električna instalacija po stambenim i ostalim objektima sastajala od nekoliko sijaličnih mesta i utičnica za radio.

Već 1970. godine standard života meštana je bitno poboljšan, te meštani počinju polako da podižu nove kuće od čvrstog materijala (pečena cigla). Pošto se u to vreme pojavljuju razni aparati na struju, u nove kuće se uvodi trofazna struja sa obaveznim odgovarajućim uzemljenjem. Uvođenje električne instalacije za domaćinstva je uvek bila velika stavka, tako da tek 1980. godine svaka kuća u Putnikovu ima struju. Pošto se selo vremenom proširilo 1995. godine stari transformator je zamanjen drugim jače snage. Međutim, ni ovaj ne zadovoljava potrebe potrošača (u Bosanskoj ulici napon struje je ispod 220V, naročito predveče.

Od 1960. godine u selo je sprovedena ulična rasveta, gde je na svakoj drugoj banderi postavljena sijalica od 150 vati. U poslednje vreme ove sijalice su brzo crkavale, što zbog stare instalacije, što zbog vremenskih prilika tako da je selo više bilo u mraku  nego što je osvetljeno.

Kada je 1993. godine izabran nov mesni odbor, proritetan zadatak ovog odbora je bio rekonstrukcija ulične rasvete. Ideja je bila da se umesto običnih sijalica postave živine sijalice (neonke) sa prigušnicima. U mesnoj zajednici je dogovoreno da se ovaj projekat finansira iz mesnog samodoprinosa, s tim što će se deo koji pripada Putnikovu (10% od ukupnog samodoprinosa) svakog meseca uplaćivati na žiroračun KDP-a. Sve transakcije oko novca vodio je Ranđel Anđelković, što znači i sve poslove oko nabavke i postavljanja neonskih sijalica.

Pošto je 1993. godina bila inflatorna (hiper inflacija) od samodoprinosa se nije mogao iskoristiti  ni jedan dinar, te su te godine postavljene samo četiri neonske sijalice na prilazima u selo, koje su kupljene od novca koji je dobijen od prodate trave na malom pašnjaku i u centru sela. Ove sijalice sa prigušnicima bile su prilično skupe, te s obzirom na malu količinu novca koja je pristizala od samodoprinosa, rekonstrukcija ulične rasvete trajala je pune tri godine. Već početkom 1996. godine uglavnom su sve sijalice zamenjene neonkama, tako da je selo valjano osvetljeno. Naročito u latnjem periodu meštani se uveče šetaju ulicama kao u po bela dana.

 

 

Poštansko telegrafski saobraćaj

Kada govorimo o poštansko-telefonskom-telegrafskom saobraćaju (PTT), Putnikovo je prvi telefon dobio 1970. godine koji je mesna zajednica uvela kao telefon za hitne slučajeve. Telefon je instaliran u prodavnici. Međutim, meštani su retko koristili telefon za hitne slučajeve, češće za privatne razgovore. Zbog svega ovoga i računi za plaćanje su bili veliki a mesna zajednica je priznavala račun do određenog iznosa, dok su ostalo trbali da plaćaju građani koji razgovaraju, odnosno koji koriste usluge telefona. Tada nije postojao merač za potrošene impulse pa su trgovci često morali da iz svog džepa plaćaju račune. Zbog svega ovoga trgovci nisu više htali da imaju obaveze oko telefona, pa se tog posla prihvatio Nikola Stanković kod koga je seoski telefon bio punih 20 godina (1973-1993).

U Uzdinu je do 1969. godine bilo samo službenih (manuelnih) telefona. U vezi sa ovim tadašnji sekretar mesne zajednice kaže:

1969. godine ukazala se prilika da dobijemo automatsku centralu od 50 brojeva, uz uslov da pronađemo bar 50%, odnosno 20 predplatnika. Ovo je išlo dosta teško jer je trebalo instalirati telefonsku mrežu koja je bila zbog malog broja pretplatnika za to vreme dosta skupa, a drugo, saobraćajna infrastruktura je u to vreme bila slabo razvijena, mislim na drumski i PTT saobraćaj, pa je zbog toga telefon bio više luksuz nego potreba. Zbog toga su ljudi slabo bili zainteresovani za telefon, odnosno za ovaj vid komunikacije. Mesna zajednica je finansirala mrežu do Putnikova gde je priključen jedan telefon koji je služio za hitne potrebe. Ovaj telefon je priključen 1970. godine.”

 Od 1984. godine, mesna zajednica je dobila telefonsku centralu od 300 brojeva. Međutim i ovoga puta kompletna mreža je morala ponovo da se radi pa je uvođenje telefonskih priključaka i ovoga puta bilo dosta skupo, ali je interesovanje građana bilo mnogo veće nego ranije.

   1998/99. godine, telefonski saobraćaj u našoj opštini doživljava pravu ekspanziju. Uvode se nove centrale mnogo većeg kapaciteta od nekoliko hiljada brojeva. U celosti se rekonstruiše telefonska mreža (umesto bandera i visećeg kabla) uvodi se podzemni kabal. I ovoga puta telefonski priključci su bili dosta skupi (1200DM na 6 mesečnih rata) ali ovoga puta više od polovine domaćinstava je uveo telefone. Ovde još da napomenemo da je u to vreme prosečna plata bila oko 100DMmaraka. Ove godine (2003) maja meseca je i preostali deo domaćinstva uveo telefone, koji su sada mnogo jeftiniji (350DM), dok je prosečna plata 200-300DM ili 100-150evra. Ovi telefoni su mnogo jeftiniji zbog već postojeće mreže, a i interes vlasnika telefonske mreže (Telekom Srbija) da maksimalno popuni postojeće kapacitete. Tako je Putnikovo danas gotovo 100% pokriveno telefonskim saobraćajem.

 

Vodovod

Na teritoriji opštine Kovačica jedino mesna zajednica Uzdin kojoj pripada i Putnikovo nema urađen vodovod. Bunari koji su bušeni pre tridesetak godina već su stari i voda za piće nezadovoljava u potpunosti ekološke i biološke kriterijume (naročito u Uzdinu). Tako da je krajnje vreme da se i u ovim mestima uvede vodovod. Po ovom pitanju 1998/99. godine počeli su radovi. U Putnikovu je na velikom pašnjaku izbušen bunar na 130 metara dubine, sa dobrom vodom za piće. Vodovodna mreža je sprovedena do Uzdina (kroz glavnu ulicu do centra, i u Putnikovu kroz Davidovu ulicu do centra. Međutim izgradnja vodovoda je prekinuta posle izbora 2000 godine, te po ovom pitanju do sada ništa nije urađeno. Sadašnji predsednik skupštine (saveta) mesne zajednice Uzdin Gertenišan Todor po pitanju vodovoda kaže:

   “Posle izbora 2000. godine, radovi na izgradnji vodovoda su prekinuti. Prvi zadatak novih opštinskih vlasti je bio da se saniraju dugovi izvođačima radova, što je u proteklom periodu i učinjeno. Vodovod je skupa investicija, te je produžetak izgradnje vodovoda za sada onemogućen iz čisto finansijskih razloga. Prema predviđanju nadležnih organa radovi na izgradnji vodovoda trebalo bi da počnu tokom ove godine (2003).